Школски гласник

9

Стр. Ј34.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 9.

образовање какво треба. Не епремају ваљане учитеље ни за овакве народне школе, какве су еада, а камо ли за боље, за даље народно образовање, иродужене школе, предавања за народ и т. д. праве народне учитеље. Наставни планови наших учитељских школа не ваљају. У њима је снојено или боље рећи збубано опће и стручно образовање. па не ваља ни једно ни друго. Ученици су преоптерећени као у ретко којој школи. Учи ее велики број наставних предмета, а за поједине предмете одређен је мален број часова, ма да је градиво превелико често пута и без нужде и потребе. У нашим учитељским школама цвета дидактички материјализам : учи се свашта, а да се не зна зашто и без обзира на сврху, на потребе народне школе, живота и културе. Метод појединих предмета је рђав, несавремен, непедагошки што у учитељским школама не би смело бити, Као и у другим средњим школама, а ваљда и више, влада овде Формализам, бубање, површност, некритичноет, псеудонаучност и непрактичност. Вреди то и за предмете опћег и стручног учитељског образовања. Нарочито морам истаћи преоптерећеност ученика у веронауци, црв. словенском језику, цркв. појању и правилу и цркв. дужностима. Та је толика, као да се ученици неспремају за учитеље, него више за неке мале попове и црквене појце (што у осталом и ка жалост наши учитељи у многом погледу и јесу). Уз то је дидактички и методски поступак у веронауци нарочито, непедагошки. Нагомиланост непотребног градива, Формалност и бубање превазилази ту сваку меру, тако да је то све пре, него религиозно морално образовање ученика и будућих учитеља већином мање деце. Настава у материнском језику је такође непрактична, сувише граматична, Формална и неко литерарно нагваждање. У учењу немачког језика не постиже се никаква сврха. У Угарској опет учење мађарског језика заузима на штету осталих предмета и сувише времена, важности и интереса. Историја се учи примитивно, без обзира на културну и социјалну; геогра®ија је бубање имена и није ни налик на културну и економску геограФију нарочито отаџбине и српских земаља. Природне се науке уче само сиетематски и из књиге, не у природи и биолошким методом, и без озбзира на е. ономске нарочито агрику^турне сврхе. Физика исто тако, а

не као наука о раду. Учење математике, рачунице и геометрије је такође сувише Формално и без везе са потребама економског народног живота. Врло слабо стоји и са науком о моралним и грађанским дужностима и народно-државном и нолитичком животу. Цртање пак, гимнастика, музика, иривреда, кућарство јесте један обичан швиндл. Тико етоји ствар са нредметима т. зв. опћег образовања, а није боље ни са стручним, иедагошким. Педагошки предмети започињу рано док су ученици још зелени, да их могу схватити, а свршују се исто тако. Из учитељске школе изилазе млади незрели учитељи. Уз то се педагошки иредмети уче исто тако на памет и без разумевања као и остали. Интерес се не концентрише на њима као што би требало да је у учитељској школи као стручној педагошкој, него се раецепка и на остале предмете, па сви буду безинтересаи. Практични рад у нар. школи је исто тако слаб и без дубљег педагошког разумевања. Уз то су и вежбаонице наших учитељских школа иримитивне и неуређене. Резултат свега тога јесте слабо образовање и неспремност наших учитеља, неразумевање свога посла и несхваћање позива и што је још најгоре неепособност за даље самообразовање. У учитељској школи не научи се ученик самосталном раду, нити се удуби и упусти у икоји предмет — у педагошке најмање — да се може после у њему даље образовати. Исто тако му учитељска школа није развила вољу и интерес за даљим образовањем, он једва чека, да се опрости претераног бубања и безинтересног учења. Не стоји ни мало боље, ни са васпитањем у ужем смислу. Ко је имао прилике да буде присутан на испитима зрелости у нашим учитељским школама, могао је све то видети: малаксалост ученика под силном набубаном наставном грађом, страх, нееамосталност, незрелост, незнање онога, што је учитељу збиља потребно и жељу, да се тога што пре опрости. Уз то су време, средства и прилшсе за даље образовање наших учитеља малене, па није онда ни чудо, што се они после заиусте, не напредују и нису савремени. У учитељску школу долазе код нас ученици са слабом предепремом. Као што је познато из гимназије долазе већином слаби ученици, који тамо не могу напредовати, иа су добри само још за учитељску школу. Уз то су нижи раз-