Школски гласник

Стр. 182.

ШК0Ј1СКИ ГЛАСНИК.

Бр. 12.

чекају школу и њезина учитеља, да они то ураде. Па ево како да н.,м будете ту Ви у помоћи? Што ее тиче оног првог дела т. ј. да децу научимо, да им прибавимо већег знања, тај. посао оставите учитељу. Има случајева, кад по неки редитељи, у својој претераној љубави према својој деци узму у своје руке посао самог учитеља. Такав посао је штетан итодвоструко је штетан. Родитељи нису учили то па не могу ни знати: како се то ради ? Није главно то, да деца нешто науче, па да се хвалите с њима: шта знају, већ је главно то, како су дс-ца то научила? Како је њима пало само учење ? да л су се мучила, или им је било лако учити? За то тај посао: да деца нешто науче, оставите само учитељу, јер он је то учио, на он то и зна, како се ради. Увек се држите овога: н икад нншта немојте учити децу! Ни један учитељ се не радује Вашој помоћи онда, кад Ви учите децу нечему, шт о ј е з а њи х н о в о. Но, опет за то и код учења треба нам Ваша помоћ, ал како ? Оно, што деца већ у пола науче у школи, то сад треба код куће да науче сасвим. Дете је и сувише неозбиљно, а да би само било тако свесио, да то уради и онда ако га на то нико не опомене. Кад изађе из школе а оно одмах пође у игру. Није ни чудо, „та за то је дете !" Јест! Али шта ће бити с њиме, ако и сувише заборави на књигу ? Оно што је у школи чуло, на само у пола научило, то ће сасвим заборавити. ако не понови још и код куће. Ту нам сад требате Ви, као најискренији номагачи. Та Ваша су деца ! Па ко ће се бринути за њих, ако их још и Ви заборавите? За то у интересу своје деце, у интересу среће Ваше и њихове, не нропуштајте, да сваки дан бар по 7г сата жртвујете на то, што ћете приназити на њих да сврше своје задаће. Не верујте им, ако Вам кажу : Немамо иишта ! Нема ни једног ђака, који не би добио посла, што треба да свриш и код куће. Ту Вам је у млађим разредима : читање, а у старијим разредима осим овог још и писмене радње. Ко посумња у свог „доброг сина" нека дође детињем учитељу, иа ће се већ обавестити, као што треба! Можда ће се неком учинити то много, или немогуће ! Могуће је већ и за то, што иознајем такових родитеља, који то раде. А да лјемн ;-

го то нека Вам се каже и само, та, штајемного родитељу, кад треба урадити за своје дете?! 'Дакле, у том поелу држите се овог: Свакидан масамо по У 2 еата, узмитепредсебе своју д е ц у, на их научите да сврше своју задаћу. А никад немојте бити тако сујетни, да учите децу и о томе, што је за њих ново, а што већ пре тога нису чули у школи, Клоните се тога то је штетио!! Сад је на реду да Вам рекнем нешто о оном другом, опет врло важном иослу, а то је: Како ћемо однеговати себи честит подмладак, украшен врлинама? Овај посао је врло важан; ако се не може рећи, да је важнији од оног првог, ал је исто тако важан, као и први посао. Та, то је унраво оно, што нас и чини да будемо прави људи, јер: „Где нлеменитост осећања недостаје, ту најспособнији и најумнији човек не вреди ништа" вели педагог Кер. За то баш и морамо се старати за своју децу, да начинимо од њих људе добра срца и племените душе. Ништа нам не вреди ма и највеће философско знање, ако с тим под руку не иде и племенитоет у осећању. За таког човека ее вели, да је налик на онај храм божји, који је подигнут над разбојничком пећином. За то, свим силама поведимо своју децу томе, да начинимо од њих људе племенитих осећаја. Искрено Вам морам признати, да школа иу овоменеможе много да уради, а то само због тога, што немамо за то врем е н а. И сувише смо оптерећени наставом, па се једва нешто доспева и на ово васпитање у ужем смислу. У последње време већ се често чује та тужба међу самим учитељима. Видимо, да се не доспева на то, па — на жалост — осећају се и тешке последице тог зла. Деца су нам несташна, разуздана, да не кажем чак и неваљала, а учитељи немоћно гледају ову грдну несрећу; гледају, а не могу много помоћи, јер еу и сувише оптерећени. Па, да л се може и сме све то гледати мирно ? Зар би смели нустити децу, а да их не каламимо оним иравим особинама човека?! Та, куд би нас одвео овај немар? Страшна је слика, која нам приказује будући нараштај, који би одрастао без тих племенитих осећаја. Та, то би била наша пропаст. НI догледу овако страшног призора искрсава иитање : Како да се помогнемо?