Школски гласник

9

Стр. 244.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 16.

против Хербарта и његове школе, што застуаа индивидуалистичну, а против те индивидуалистичне недагогије ставља се социјална иедагогија, као нроизвод модерног доба, као представница модерних идеја и, која као да је позвана да буде правом њиховом искупитељицом. За то оиет баш у овом добу комешања модерних идеја, све се јаче чује захтевење да настава и васпитање не буде настава и васпитање у маси („ем таззе "), него да индивидуализира, т ј. да у своме р&ду не узима у обзир само велику просечност, него особу, личност, индивидуу. А то је заак, да морамо одавати: „поштовање индивидуалности!" Па то је стари захтев, — казаће се, — који налазимо по свима старим педагогијама, по којем, васпитање треба да се прилагођује према индивидуалности дечјој и да је настава према индивидуалности дечјој одмерена! Но то по сгарим педа гошким изворима заиста није друго, до ли празно Фразерство, ау практици пак велика вулгарност. Али захтев модерне педагогвје значи нешто сасвим друго. Ту се не говори само о томе, да узимамо у обзир индивидуалност дечју — што је увек чинио сваки недагог — него о томе, да се укупно васпитање и настава директно оспива на проучавнњу индивидуалности дечје. То пак значи, да ће се поступак, који је до сада взадао, темељно промепути Али и с друге стране, тај се захтев не коси с' оним, што ћемо употребљавати социјалне утицаје и дете у тако социјалном оквиру, према данашњим друштвеним нотребама однеговати. Индивидуалност је основа. на коју ће се остали социјални одношаји само надовезивати. Нека се развије ипдивидуалност, али нека ступи уједно у многострани одношај са заједницом у којој живи и нека буде крајњи циљ: Хармовија између ипдивидуалности и друштвеног јавног мњења. По томе дакле, друштво ће циљеве истаћи за васпитање и појединац ће само тако успевати, ако се буде знао наћи у тој велик>>ј заједнипи, као члан тога дру штва Али где је место појединца у тој

великој заједници, и шта му је посао, то ће одлучити његова индивидуална својства његове личне способности и наклоности. Али не зввиси само то од индивидуалних својстава човечјих, него и то, како и којим ћемо начином успети да од њега друштву у сваком погледу свесног радника створимо. Другим речима: Сав васпитни поступак мора се оснивати на познавању индивидуалности. Познавање или наука о индивидуалности, постала је пак, као и свака друга наука, на два начина: Практичним путем, интуитивним начином илн теоретским путемт. ј. помоћу научног истраживања. Наравно, да су у ствари педагошке праксе важна практичаа знања, и да је од пресудног значаја по успех васпитања то, у каквом ће обиму човек у стању бити да упозна индивидуална својства дечја. Само тако ће нам поћи за руком да васпитне утицаје учинимо доминантним Факторима, ако практично будемо познавали индивидуалност сваког детета. Само они утицаји постају доминантним Факторима, који највише ослонца налазе у индивидуалној диспозицији дечјој. Али да би се оспособили за нужно познавање људи. а тако да би и према особинама дечјим имали потребну осетљивост, нужно је, да располажемо читавом гомилом урођевих и стечених способности. И за иаспитачки рад, исто тако као и за сваки други позив, шта више може бити да још у већој мери него за други који позив, извесне особине чине човека спретнијим. Таково једно основно евојство је разумевање других, замишљање туђих душевних стања, нагло схваћање у туђој души насталог еФекта, једном речи, то је ингениозност, која је у стању да сместа ступи са другима у контакт. Али оеим тога иотребна је и велика количина знања, она маса стечених особина, које уопште човека кул турним човеком чине. Васпитни утицај једаострано изображеног човека, не може бити благотворан, те ако такове особе и не утичу штетно на идућу генерацију, то се само томе приписати даје, што се такавједнострани утицај морао држати у равноте-