Школски гласник

Бр. 16.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 245.

жи са утицаЈима, који су са коЈе друге стране долазилн у разаим правцша. Али је несумњиво да су поред тих наслеђених и сгеченпх општих својстава васпнтачу потребна ј'ош и нека специјална знања, коЈ *а ће се директно односити на индивидуалност дечју Пошто знамо, да су васпитнн утицаји у свако доба управо душевни -Јтпцаји — још и тада су душевпп утицчји, кад се на тело односе по томе су дакле она знања, која су баш овде потребна, нсихолошка. Ваенитаче су у свима временима руководила овака практична психолошка зпања, али наравно, да су се иста само у великој површноети цозвавала. Према т ме је пре др сура, него ли васпитање било опо, у чему су деца учешћа узимала. Дете је, као оно пасивно биће, које се не даваше разумети -грпело горке године сво.га развића, или се пак, — где не бејаше т. зв. строго васиитање, — под утицајем случаЈ*них утисака уз задовољење своје ћуди. развило у бескорисно створ( ње. Али о нравом поанавању дечјег душева г живота не може бити ни говора, а богме и данас није редак случај да, како код родитеља, тако и код учитеља и про Фесора видимо недостатке у правом ној'имању душе дечје. Родитељи и педагози по позиву, мисле као човек са зрелим погледчма и појимањем и, веома често падају у ту погрешку да и дете тако схваћаЈ *у и истом мером оцењују као и одрасле. Све ако их иначе тачно поЈ 'имају, и онда Ј *е велика погрешка и тешка заблуда да се при оцењивању дечЈ'ег рада,, мишљења и осећања држе истог гледишта, које би само зрелим људима меродавно било. Чак и потпуно образован и благе нарави човек тако наноси неправду деци. Нећемо ни да говоркмо пак о томе, у колико случајева недостаЈ'е те питомости и доброте и у колико случајева родитељ илп васпитач на зло употребљава сво^у власт, за то, што је иста по праву и при-

родпом току ствари у њиховим рукама, али такових својстава, која би их оспособљавала, да би ту своју власт спасоносно употребљавали, они немају. Колико је родитеља, којима је само то у мислима, да су им деца дужпа да се покоравају, а они да могу с децом чинити шта хоће У школи се ређе виђа овакова влада и ћудљивост, с једне стране из разлога што је надзор већи, с друге стране пак због великог броја ученика што учитељевом или проФесоровом раду у извеспом стенену даје обележје јавности. Али и ту се догађа, да се учитељ или проФесор строго придржава свог нетачног мишљења н да је у том уверењу, да се он нри оцењивању ученика не ће огрешити. А како је тек велик тежак посао дете разумети: Дечји свет је сасвим другачији, од одраслога. Али у опште, о сваком ћемо тек тада нравчлан суд изр<;ћи, ако је иред нама, да се јасно изразим, цела, мапч душевног стања дотичнога, и да познаЈ*емо све оне околности, које су утицале на стварање дотичног дела. Кад бих знао, које диспозиције покрећу дете на то, да даном приликоц тако ради, као што ради, да тако пише, као што пише, да тако учи, као што учи, и не другачије, онда би га разумели, и правилниЈ'г оценили. Међу тј!м истина је, да ј 'е данао уопште већ здраво развијена у људи снособност да друге разуму и по заслузи цене, и да душевно стање других нравилно оцењују. да боље нронађу мотиве рада и уопште да тачније завире у свет душевног живота. Већ сама та околност, што смо тај стари начин оц< њивања нашли за неуместан и непотпун, показује, да су нам психолошка знања у великој мери обилнија. Са напретком културе уопште се обогатила душа човечја, а с тиме заједно развило се интересовање према душевним стварима и психолошко осећање Развитак овог наЈ*боље показује огледало душевног нам живота: литература. ће се.)