Школски гласник

Бр. 17.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 261.

мстничке предмете, ееголи апстракције геометријске. Кад је тако, опда не лутајмо ма куда, већ се вратимо природи. Многи педагози крпво тумачећп реФормне идеје, почињу сасвим избацпвати из основне школе прецртавање тврдећи, даје — тобоже — прецртавзње (копирање) штетно по разштак дечјих душевних особина. већ заступају једино црт ње иа основу очигледњсти и цртање по природи. Но многи практичари искусише, а и сам сам искусио, да су њихова заступања пр терана, Вво за то доказа Учитељ кад хоће да протумачи очигледно какву партију из геометрије, земљописа, природословља, ак> нема при руци слику или оригинал, маши се одмах креде, да им прикаже очигледно цртањем, а ученвци прецртавају тај цртеж са табле у своје белешке. Зар се овде ученици не елуже прецртавањем? Сме-ли когод рећи, да је овај поступак учитељев погрешан. Не! ДакЈем ово је довољан доказ да прецр1ав ње није штетно. Истина је, да прецртавањем ученици имитирају рад и посматрање друге које индивидуе, али прецртавање употребљено при корисним приликама, не само да није штетно, већ је без прецртавања очигледвост у многим приликама немогућа. И сама култура из искуства прошлих векова добрја хране. а и развитак човечанства, у многоме погледу, оснива се на рукотворној и духовној имитацији иредака. Код св ког детета види се имитација, и то при његовом раду. игри, говору итд. Што да је онда опасна једино код цртаааРЕво шта вели Јован Петхес у својој дечијој психологији: „Имитација може бити двојака, или је пред нама прегледалица, те је посматрамо, или је пак слика прегледалице у нашој памети. У првом случају прецртавање не само да ће се брже извести, већ је и сигурнпје, него у другом случају." Ако ирецртанање не истакнемо за главни циљ у цртању — као што се оно до сад чивило — онда прецртавање не може бити опасно. Не налази се ногрешка у прецрт. вању, већ у неправилном начину прецртавања — у учитељск< ј аедантеЈрији и у роиском копирању. —

Из овога следи: Да се тамо где нема учит љ при руци природне и уметничке предмете, или тамо где је нужно упутство наставничко, може и треба уиотребити ирецртавање са табле пли слике. (Наставиће се.)

Индивидуалност. Данашња модерна књижевност пуна је фивих ашииза душе. Публика жели да види, шта се догађа у души особа, и писци се труде, да финим психолошким опалчањима предоче свету, тајни свет чове чијег духа. Код примитивног света је песништво, које га забавља, са прамитивним осећајима. Велики људски потреси наравно да су у свима временима исти, али за то опет човечија душа није иста опа. Модеран човек другачијом духовном ризницом живи, другачијом средњовеки аскетик, а другачијом ловац и борац старога века. Старо песништво показује, шта је било оно, што је људе у том старом веку интересовало, а то су: бојеви, пустоловни догађаји. Главно је. да је ту све баснословно. Душевни пиво њихов тек се у великим цртама разликује. одступа један од другог. Ко је ваљан, тај је и добар човек : а ко је очак, тај им је рђчв човек. Овај им је одважан, а онај плашљив. Један им је јак, а други слаб; један је ноштен, а други лукав, подао. Не само у прииоветкама, већ и у развијеним грчким трагедијама само тнпови жпве, рли не особе. Али са развитк м културе и књижевности унутарњи мотиви све већма освајају интересовање у место саољашњих догађаја. Све већма се односи пажња на душевпч живот и тај душевви живот сваким дан м је све различитији, све се разноврсније очитује, а читалац у ствари уметничког приказивања његовог, захтева све више психолошког посматрања. Што су се пак практична психолошка знања толико умножила, највише су допринеле књижевност п уметност, пошто су својим уметничким творевинама и при-