Школски гласник

С Г11. 4.

гаколски гласник

В:». 1.

вати је много, много. лакше него радити! А нами многи придикују, а нико није засукао рукаве, да помогне мало уклонити те све невоље, посред којих школа треба да покаже идеалан успех.

ПРЕДАВАЊА за увод у ЕКСПЕРИ/ЧЕНТПЛНУ ПЕДПГОГИЈУ и ЊЕЗИНЕ ПСИХОЛОШКЕ ОСНОВЕ од Др. Ернста ЈУ1ојмана, проФесора ФилосоФије у Минстеру. С немачког превео с ауторовом дозволом: Г)г. рћИ. & раеД. ПАЈА Р. РАДОСАВЉЕВИЋ, доценат њујоршког уаиверзитета. I. СВЕСКА. ШРЕДГОВОР. С овим „предавањима" хоћу да у популарној Форми дадем увод у педагошка исаитивања и њихову методику, настојећи да помоћу примене експерименталног нстраживања решимо садањ« опће педагошке и дидактичке проблеме. Дакле, овде се ствар не креће око системаг^ке жедагогије, око система сазнања, која можемо добити из данашњег педагошког истрнживања, већ око уеода у само емаиријско-иедагошко истраживање. Системацко излагање читаве педагогије, на темељу досадањих резулгата емпиријског и експерименталног решавања педагошких питања, сматрам ја за прерану ствар; недостаци нашег истраживања, који су у овим предавањима безобзирно изне сени, још су огромни, а да се они испуне нагађањима и хипотезама, које се оснивају на темељу других научних поља, то се опет противи духу емпиријског рада и сксперименталног испитивања. Но, ја се надам, да не ће дуго трајати када ћу моћи издати једну системацку педагогију, која ће се посве оснивати на емоиријском решавању педагошких проблема; она ће ковачно бити готова када будем довршио неколико основних експеримената, с којима се већ годинама бавим, но које сам морао

често пута прекинути услед честог мењања мог круга деловања. И ако данашње стање експериментално педагошког истраживања више наличи етапама колонизаторног рада, него ли каквој добро обрађеној културној земљи, ипак ми се чинило да је врецно, да се многобројна појединична испитивања, која директно или индиректно могу допринети еаучној основици педагогије, једном пророшетају и да се оно, што је најбоље сведе на једно јединствено изведено педагошко гледиште. После немара који је толико стотина година трајао, педагогија је тек данас етуиила у стадијум научпог исмитивања ; то је сигнатура педагогије наших дана. Кад се осврнете на историју наше науке, то ћете се зацело уверити, да је научна педагогија имала врло јадан удес. Њезини велики заступници — поред васколиког живог, а често пута одушевљеног интересовања за практични васпитни рад — беху или дилетанти и аутодидакти са свим недостацима самообразовања, који нису могли савладати ни научни материјал свог времена, или, ако се једном на педагогију бацио један Лок. Лајбниц, Кант или Фихте, то су свој рад ограничили на пригодно, обично више есејско обрађивање појединих васпитних проблема. Права дидактика беше нарочито скоро увек дело практичара, који су посве ненаучно били образовани, што нам историја методике појединих наставних предмета показује на сваком кораку. Због тога су напретци ме тодике били врло, врло слаби, па и најједноставнија сазнања, могла су тек после столетног борења сузбити отпор противника, који су се држали старог и оног, на што су се навикли. Тек при свршетку 18. и на почетку 19. века видимо да се окренуло на боље. Још у Салцмана и Трапа, а још више у Песталоција и Фребла видимо покушаје, да педагогија не буде просто ствар идеја. прописа, пројеката, планова и догматичких тврђења. Додуше и Песталоцијева педагогија оснивала се на скованој психологији „душевних сила", но, он ипак препознаје неопходну потребу дубљег научног темеља његове методике, а и његов васколики живот је