Школски гласник
9
Стр. 22.
ШКОЛОКИ ГЈ1АСНИК
Вр. 2.
И ако нема у еашој педагошкој књижевности опсежеих дела о забнвишту, ипак се види и из оних расправа, што су излазиле у по'ременим часописима, да сви писци који су у нас писали о забавишту, стоје мал' те не - еа једном стан вишту. А за поеледњих 10—15 годиеа висали су у овостраним нашим стручоим листовима: Ј, Миковић у „Нов. васиитачу" од 1889.; у „Школ. Листу" од 1890. оисац без потписа; у „Шк л, Одјеку" од 1897. Јов Медурић; у „Шк. Одјеку" од 1902. год. Катица Максимсвић, забавиља, а у исгој годиви П. Терзин бивши учитељ у Ади. Сви ови писци слажу се у томе, да данашњи рад у забавишту, нвје оно што треба да је. Но не може друкчије ни бити, кад се у вас еа самосталеом развитку забавишта вије урадило још ништа. него ово што имамо све је дословна копија туђинеких забавишта. Оно се већ и с тога не може на самосталн^ј српској основи развијати, што ми еемамо ни уредбу за њега, а ни завод у којем би се еаше забавиље спремале. Све то увидели су већ давно наши школски људи и тежили су за тим, да се то стање иоорави, с тога су и донели одлуку на учитељск ј скупштини у Великој Кикинди 17 и 18. августа 1889. г. да се умоли Шј ; Савет да сазове учит. скупшшну, која ће раснрављати о забавиштима и хуманитарним заводима. Шк. Савет је увидео потребу тога, те је номенуте теме истакао за расправљање учит скупштини, која је олржана у Ст. Бечеју 4, и 5. аирила 1890. год. На овој скупштиеи усвојен је нацрт уредбе за забавиште, који је поднео Мата Косовац Но после овога није ми познато, да се што радило на даљем остварењу тога, јер извештај о овој скупштини узет је само иа повољно знање у седнвцн Шк. Савета од 10. децембра 1890. и не спомиње ништа даље о тој уредби за забавиште. Из свега овога види се, да је и оно мало жара, што се било распирило у корист забавишта, брзо утрнуло. Забавишта, неђутим разв:\јају се у других народа све боље и Соље, тако да се данас по свој Европи, а особито Америци множе забавишта и уре-
ђују што боље. Мора се признати, до душе, да и тамо много чини у корист забавишта приватна иницијатива. Прва забавишта појавзда, се у Америци (у Бостону) тек крајем шездесетих година, а затим у почетку седамдесетих година у Њујорку, али се убрзо распроетрла по свим Сдруженим Америчким Државама, тако да их данас има негде и по 20 као што је то случај на пр. у Боујорку и Бруклину. Ми се не можемо толико ослонити на приватну иницијативу, јер смо малени у добро ситуираним по.јединцима у ошпте, а посебно смо сиромашни у родољубима, која би поклонили своју дарежљивост баш овим основима ш.родне нросвете, као што су забавиште и основна народна школа С тога нам је задаћа да у тим питањима што јаче и интензивније утичемо на наше меродавне Факторе, како бп онм својим зпузимањем допунили те наше недостатке. Али кад желимо на њих утицати дужност нам је уједно да и кажемо у к^јем правцу мислимо, ио својем најбољем уверењу, да би требало средити те наше просветне установе, у овај мах забавиште. Свугде се узимају за основ раду у забанишгу Фреблови на;ори, ма да се и не изводе свугде ј днако. Фребл је истакао као циљ заб. вишту „ да децу ирема њиховој природи забавља, да им тело јача, вежба чула и да занима дух који се буди, како би се дао добар иравац њиховим осе;Лајима. То је циљ забавишта, а средство је за то игра. Воља за игром влада целим дететом, и ту вољу ваља тако руководити, да се игром дете развија у иравцу гореиомепутих иринцииа. Забавиља треба да је ментор детету 11 , Но да ли се могу похвалити забавишта, да се у њима данас овај Фреблов принцип одржава? Француска забавишта истичу се данас, да су врло добро уређена, а и има их у великом броју. Године 1902. било је тамо 5859 забавиштл са 728.569 деце и 9856 забавиља односно учитеља. Да, учатеља јер то већ нису забавишта у строго Фребловом појму и ако их хвале. У њима се поред онога што је заиста за забавиште, узима и оно градиво, гато апсолутпо не одговара том добу дечјем. Учи се у њима