Школски гласник

Стр. 54.

ШК0Ј1СКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 4.

посматрање поновимо под истим приликама као и пре, и тако сравњујемо резултате од више посматрања једне те исте чињенице. Вама је познато, да се у могућност посматрања и експеримента за спољашња опажања никад није посумњало, али се то чинило за унутрашње опажање, с чиме ми у првсј линији имамо посла при успостарљању психолошк^х чињеница. Исто се тако сумњало и у могуКност правог самоиосматрања , као и у могуКпост ексиериментисања са исихичким иојавама. Аргументи, који су били уперени нротив могућности по плану удешеног посматрања сопствених унутрашњих појава, оснивани су нак делом на неоснована уопштавања екстремно тешких случајева самопосматрања, делом на кривом схваћању самог духовног живота. Ја се не могу овде упуштати на те аргументе. то спада у псвхологију. Због тога вас упућујем на опће уџбенике психологије а нарочито на дивно разлагање овог питања у Штеринговој психопатологији*) Да је у извесној мери могуће директно и по плану удешено самопосматрање, о томе се можете сваки час сами уверити. Поузданост тога зависи у главноме од веџбања онога, који посматра. Самопосматрање се потпомаже помоћу хотимичног (и нехотичног) сећања на пређе доживљене психичке појаве, које су тим поузданије, или су непосредније иза доживљаја психичких појава. Недостатке празнине, што поједино самопосматрање наравео мора остављати, могу се испунити са ионовним поематрањем истих појава. Самопосматрање у психологији јесте у исти мах средство, да се посматрања, која чинимо на другим људима, право тумаче. У психологији ми врло лепо покушавамо да посматрање нас самих нроширимо са посматрањем других људи. Тичније узето, зар то у истину није посматрање других људи, већ, у колико ие посматрамо специјалне покрете испељавања, системацко употребљавање исказивања, што их други људи чине ва темељу њихових самопосматрања или интерпретисање духовних усиеха друшх људи. Па те исказе других о са*) 81оггтд. УогЈевцп^еп иђег Р8усћораЉо1о§"1*е. Г/еЈрг^, 1900, етр. 5 и даље.

мом себи и њиховим успесима можемо ми тумачити увек само по аналогији нашег рођепог доживљаја. У опасности те аналогије може нам помоћи само ионовна измена мисли са другим људима Шта више, ми можемо индивидуи. која сама себе посматра, и ко1'а нам се испокеда, опет рећи, како смо ми схватили њезине исказе па се онда тако дуго коригирамо, док, по могућности, не доведемо у везу наше схваћање тог исказивања и намеру онога, који се исказује. Куд и камо је тежа ствар са употребом посматрања других људи и самопосматрања у педагогији и нсихологији детета, јер тада имамо посла са свешћу, која се битно разликује од свести одраслог човека, С тога овде морамо на то пазити да у исказу детињем изеађемо управо оео што показује да се његов духовни живот тииички разликује од одраслих људи. При том нам у великој мери а можда и више потпомаже сећање на наше рођево детињство. Кад се ве би сећали доживљаја нашег сопственог детињства то би значења многобројвих исказа детињих о самом себи била проста наслућивања о оном што се обавља у дечијем духу. Ми ћемо овде видети, како нам баш педагошки експерименат може помоћи у некијим потешкоћама правог значења о детињим исказивањима, у колико се он освива на исказивању објективних успеха дететових, где се особитости детињег духа јасније одају него ми у његовим исказима. Додуше иедагошки ексиерименат је већим делом исихолошки оппт. примењен на шкозско дете, које се развија и дела. У толико у колико је педагошки експерименат опит психологије деце, он дели удес са могућеости психолошког експеримента. Но, пошто се, као што внм је познато. ставила у иитање и могуИпост исихолошког ексиеримеита , т > се запитајмо посве опћенито: Шта сиада у један ексиерименат и у ком се смислу може ексиериментисати у исихологији ? и онда то ироматрање обратимо на педагошки ексиеримепат и оиит исихологије деце. И( то тако као што се посматрање даде схватиги као методички усавршено опа-