Школски гласник

Стр. 268.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНМК

Вр. 16.

ОДЕЉАК ХШ. Генерални закључци наука. Закон еволуције. Да видимо која су закључци партикуларних наука. У свету се изјављује развиће извесних сила по строгом низу узрока и еФекта. Детерминизму и механизму апстрактних наука прикључују конкретне науке појмове о слободи и ограничености, који се слажу са првима без поништаја, И ова је тачка конкретних наука најистинитија и најдубља, јер су ове науке најнепосредније у контакту са реалитетом покретања и живљења. Оно што нам ове науке особито откривају, јесте еволуција, прогрес универзума Ова нам идеја еволуције синтезује најбоље конклузвје свију наука. Еволуција је врховни закон света, који ми иснитујемо. Треба дакле да скицирамо у великим потезима начелне промене универзалне еволуције. Универзум (свемир) се у почетку јављао као конФузна маса, хаотична, на којој никаквога органског жавота није могло бити, где су сви делови сензитивно хомогени. Напослетку, услед непознатих акција, ова се маса поделила на више делова, који еу се почели разилазити један од другог. Данас је свет постао хетерогеним, то јест састоји се из разноврсних елемената. ну, истодобно са поделом и разилажењем, ови се елементи почеше лагано асоцирати (везивати) и међусобно координирати. Дакле: конфузна се маса ширила, да уступи места рудиментном (кржљавом) организму. Тако је, дакле, свет ишао „од конфузног хомогенитета (једнородности) ка координираном хетерогенитету (разнородности)" (Херберт Спенсер), зато кажу, да је постао вишестручнији. Примитивна је маса образовала маглуштине, које су — пошто су се распале продуковале звезде (хипотеза Лапласова). Једна је од њих земља. Она беше у почетку у усијаном стању а пошто се рас хладила подели се и тада се образоваше минерали. Ови се лагано модиФиковаше и компликоваше утецајем хемиских акција и реакција, док није нека хемиска акција, сложенија од других, (и чија нам тајна из-

миче) једном учинила, да избије живот у рудиментном облику протоплазме, у изгледу, без сумње, најпростијих протозоа. Ова је протоплазма лагано расла, затим се поделила, Али различите ћелије образоване делењем једне исте ћелије — матере, наклоњене беху да по свом облику остану једне, да се вежу једне за друге, да би се могле узајамно потпомагати, те тако је проста и пространа протоплазма дала повода сложеном телу, уједињеном ћелијама, двогубим прогресом у множину и јединство. Тако се образоваше биљке и минерали: образована једном, даље се развијаху у истом облику (на исти начин), усавршавајући своје удове и координирајући (сређивајући) исте на путу одржања комупалне егзистенце. Да би егзистенцу очували, ови се организми морадоше међу собом борити ; јер ивантитет хране иотрошене на аовршини земље сасма је недовољан, да засити клице, које се годишње множиле живим биКима (закон Малтусов). Потребно је да се много од ових клица изгуби, да би само мањи број могао опст&ти. Од њих ће оне опстати, које имају највише предности у „борби за живот". Те предности могу битп од две сорте: Једне се пренашају на биће преко организма нредака истог; организам одређује за то биће традициопалне или урођене карактере; друге су напротив, стечене самим собом, у току сопствене егзистенце; јер да може жввети, приморан је прилагодити се према средини и у овом прилагођивању чешће се кодифицирати. Наслеђе и прилагођивање јесу, дакле, даа значајна Фактора еволуције живих бића. Она бића која имају најсавршенијих паслеђених особина или која се бољем знају прилагодпти, преживе онако како их је баш сама природа одабрала : то је природпи избор бољих (Дарвин). Да би опстало против свих својих супарника, биће треба неуморно да се усавршава, како и сваћамо континуитет прогреса код живих бића. Тај је прогрес допринео да се од првобитне иротоплазме оделише савршенија бића, која су дала повода биљкама и животињама. Прве (биљке) беху у почетку најсретније од куда и потиче њихова обилност у првим геолошким периодима. Али баш та ствар,