Школски гласник

Стр. 322.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 19.

државног закона за наставу у мађарском језику и не само да може доћи до неповољних носледица по учнтеља, него и по школу и дотичну општину. Па хоће ли за све то учитељ понети кривицу на себи ? Свакојако ако ништа друго, а оно је бар требало издати зборовима да што пре израде поделу градива. Касније би се већ према искуству могла та подела исправљати. Наредба призааје да је „школско време јако умножено и да се не може више умножавати" (свакојако да већ и нема више часова у недељи за узимање), „ииак школа пе сме заузети чисто негативно гледишге према новим захтевима јер би се огрешила о природни захтев који вели „да у природи нема застоја". Ово је истина, али у природи нема ни скокова, него се све постепено развија, а у нас је учињен велики скок, за који нисмо напред били спремни. а и сад се довољно не органишемо да га спроведемо, а школа не сме бити налик на обичну помодарку, која како види ееку нову моду одмах понесе и она, не питајући је ли то за н>у.

Придоедбе на наставу оз рачуна. Белешке са инспекције. У другом разреду једне женске шко ле, налазим, као једина вежбања у свесци за рачун, један низ од двадесет узастопних бројева за сваки дан: „141, 142, 143, итд. ..." Сутрадан наставља се даље од броја на коме се дан раније застало, и тако ова серија бројева сваким даном постаје све дужа. Кад се буце далеко отишло можда ће се почети изнова. Овај досадан посао, који је од посве проблематичне користи, учитељица правда говорећи, „да је нужно да деца добро науче бројеве". Кад човек помисли на све начиве који се могу и не могу уобразити и којима се прибегава да би се утукло време, онда се неће ни најмање чудити што се већина учитеља жали, да га нема довољно за све оно што се од њих тражи. Међутим није увек кривица у недостатку времена, већ у оскудица добре воље да се размисли на који ће се начин време најцелисходније употребити. Наравно. пема сумње да је нужно да деца познају бројеве; потребно је шта више да о бројевима добију што је могуће тачнији појам. Али питањеје, да ли је оно прачи начин да се дође до тог тачног појма? Ја у то премного сумњам. Мислите ли да размишљање узима великог учешћа у овом раду, који ми изгледа посве машиналан. Деца пишу овај низ бројева не бринући се много о оном што раде. Све што имају да се потруде, тоје да припазе кад дође ред да се промени десетица. Хоће ли им дакле бити потребно да па овај начин пишу све бројеве да би дошли до њиховог познавања? На протпв, искуство нам свакога дана тврди, да дете које уме са разумевањем да напише известан број, може написати и ма који други ако не представља неку нарочиту тешкоћу У осталом помоћу гоколске табле и пред њом учитељ има да научи ђаке како ће савладати те тешкоће. Сем тога, сав се рачун не састоји у цифрама, и велика је ногрешка мислити да неко дете иознаје бројеве за то што их може исписати све по реду. Доказ за ово јесте чињеница да често пута то исто дете не уме одмах и без колебања, да покажз одвојено три, четири пет прстију...; или да не зна колико јабука остаје од пет, пошто се поједе једна или две, итд. — Супротна крајност: нигде циФара, већ само и искључиво усмено рачунање. Мала и врло проста питања, али која деца решавају помоћу чулних средстава. „Пружите пет прстију; скупите два. Колико их је остало?" И дете мирне савести, прстом своје друге руке броји: „Један, два, три!" Да би извршило једно мало сабирање, оно повл&чи праве црте на његовој таблици или на школској табли, прво три, па после још четири и затим их једну по једну броји до седам. Занимљиво је видети како ми лако и неосетно падамо из једне крајности у другу! Ово је онај старински систем са камичцима, систем који је можда сигуран, али свакако мало комотан и мало практичан и чија употреба по некад пружа прилично тешкоћа. Нема сумње, очигледност мора претходити резоновању, и дете ће у толико до-