Школски гласник

школски глдсник

ЛИСТ Зћ ШКОЛУ И УЧИТЕЉЕ

Бр. 2.

У Новодо Саду, 1. фебруара 1910.

Год. III.

САДРЖАЈ: Стрампутице у ваепитању. — Предаваша за увод у екеперименталну педагогију, од Др. Е. Мојмана. Учитељ и појачка дузкност. — Педагошки преглед: Школе у Белгији. — Школа и наетава: Наетавни план у Србији. — Кад да пође дете у школу. — Учитељетво: ,.1ЈЕНе1јб1и Тоуагш", — Богдан Поповић. — .Тиетак: „Иетинека елужба". — Белешке.

Страдопутице у васпатању.

Сгруја са здоада захватила је у негеолико већ и наше крајеве у преображају наставе и васаитања. А ми како см > увек новотарије примали без јачег проучавања истих, тако смо и сад иотли лако за западним новостима иако оне пису тамојош издржале коначан испит своје темељне вредности. У настави и васпитап.у билоје увек, као и на другом послу, раденика који су лако прзхватали новости. У томе се нарочито може наћи многобројних примера на западу, но тамо има доста и људи сталожених, сређена погледа. који свакој новини знају одредити тачно место и праву вредност. У великом метежу тто се на западу појавБује сваким даном, у тежњама за преображајем основпе наставе и васпитања, јавља се као свеж поветарац у јакој омари, по гдекој ! одјек разборитд мишљења и зрела суђења о свима могу ћим ситнијим и круппнјим реФормама што поплављују поље наставе и васпитања. Оне иако нису у стању угушити једру клицу здраве васпитне идеје, која кроз векове иде своме циљу у оплемењивању људске расе, ипак је задржавају овда онда за краћи или дужи низ година, натурујући том племенитом послу своја једнострана убеђења као веру која једино спасава. За нас, који донекле морамо да удешавамо ток наетаве према сугестивним уве рењима страеих Фактора, а немамо довољно слободно поље да еамостално рлзвијамо ток наставе према своме васиитном уверењу, биће баш у садашњ^ доба од интереса

како суде и па западу људи о сувременој педагошкој бујици међу њима. Тиме ћемо се моћи ноучити, до којег степена треба и ми да се ангажујемо за све оне новости, које нам се уносе у наетаву као осведочене истине, за које ћемо међутим видети да још нису изчшле из оквира педагошких покушаја. Др. В. Клинке из Цириха, пише : „Перијод педагошке олује и навале, који се у поеледњим десетинама година прошлог века развио, дошао је данас до својег врхунца. Бујица књижевних производа, који поплављују књижевни трг сваке године, то је бој, бој нротив данашње школе. Са свију страна се напада; позвани и непозвани подвргавају необузданој критици школу и данашњи васпитни и наставни правац. Листови и листићи, дневна штампа и романи, гаире тај бој у најшире слојеве народне. Па иако је радосна појава, тај опшги интерес за просветну задаћу и васпитање омладине, то је с друге стране жалосно, да се педагогика сматра као неко опште поље на којем се сваки осећа позваним да говори, критикује и реорганизира. То 'доводи до захтев& и оптужаба које муте јасно суђење о школи и лако воде стрампутицп. Међу вођама тога покрета има их, који неће да знају за обичну реФОрму школског правца. Они су мишљена, да се не да преиначивати, него порушити све и из почетка стварати нову наставну зграду. То су неумерена претеривања. Садашњи школски организам је