Школски гласник

Стр. 44.

ШКОДСКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 3.

Научна и торална филозофоја. Вепе УУогтз. Превео с Француског Живојин Раковић, учитељ. (Наставак.) ДРУГИ ДЕО. ОДЕЉАК XIV.*) ЈУ1орални закон. Морална Филозофија треба да потпомаа?е научну као што акција нотиомаже знање. Принцип који треба да управља наше владање, наше биће, означен је истим припципом, који управља свемиром. Много се претресало ради сазнања тог принципа који треба да управља нашим владањем; ради сазнања појма, цаља, коме смо дужни следовати у својој егзистенцији. По једнима треба да испитујемо уживање; али је уживање несталне прир^де те не може дати нашем владању чврсто правило, какво му потребује. По другима је наш лични интерес, који треба пре свега испитати,- али човек, који не испитује да ли је његов лични интерес мрзак свима њему равнима, не може бити потпуно срећан. По другима још ми требамо, у свем нашем владању, симпатијом и одушевљењем да деламо за наше ближње: ето једног већ принципа врло племенита али још недовољног; јер су симпатија и аФекција (одушевљење) нерасудни, непромишљени осећаји и могу нас одвести у забгуду Други филозофи , напослетку, рекли су, да на овом свету треба да „вршимо своје дужности"**) или „да се приближујемо Богу".***) У овим се доктринама, мислимо, истина крије. Али није довољно рећи да треба дужноста своје да вршимо већ треба рећи, у чему се састоји та дужност; није довољно рећи, да се треба Богу приближавати: треба рећи како ћемо се моћи приближити Богу. Треба, дакле, прецизирати претходне Фор муле. — Да би то учинили, није потребпо вратита се конклузијама научне ФилозоФије. *) Види „Шк. Гл.", бр. 15., 1909., стр. 248. **) Такво је учење стоика (Зенон, Сенека, Марк Аврелије) противно епикуреЈцима (Лукрес) браниоцима уживања и интереса. Таква је, још са већом мора лном строготнћу, доктрина славног једног ФилозоФа последњег столећа Емануила Канта који ју изложи у свом изврсном делу названом: „Критика практичног ума". ***) Такав је смиеао моралне доктрине Платонове и моралне доктрине Хришћанства.

Врховни универзални закон, видесмо, јеете развијање према добру, напретку. Овом је закону потчињен и човек као и друга бића, али не на исти начин. Он упливише на друга бића као што на прилику тежина на минерал; он упливише на њих, једном речш, као какав физички закон, чија је нужна акција неизбежна. Ну, није тако са човеком. Човек је, видесмо, слободан, госаодар својих дела: никакав га физички закон не може присилити на де лање. Али он осећа, да треба радити у извесном правцу, у истом правцу као и друга бића васељене: његова му интелигенција казује, да је то добро, да је то срећно. Осећајући се слободним, осећа се одговорним за своја дела: осећа да ће она бити достојна или недостојна,. награђена или кажњена; те према томе он ради слободно у оном смпслу, правцу, за који мисли да је бољи. Тако је човек потчињен закону прогреса не по морању, неопходно и као какав физички закон, већ слободно и као морални закон. Једном речи, дакле, „радити за напредак" јесте тај закон човечјег владања. И по овом закону ће човек вршити своје дужносги и управљаће се према вољи Божјој. Али како може човек радити за напредак? Човек може на два начина делати за опће добро : усавршавајући самог себе и усавршавајући своје ближње. Сваки је човек, управо, једна „морална личност" или једио биће обдарено разумом и саободном вољом, кадро да схвати морални закон и да га извршује. Сваки човек треба прво, за свој рачун да се управља према моралном закону: и то је оно што можемо назвати дужност човека према себи самом; и сваки човек треба да поштује морални закон у другом: то пак одређује дужност човека нрема свом ближњем. Ово су разне дужноети које ћемо подробније испитати.

ОДЕЉАК XV. Дужности према самом себи. Ми имамо пре свега дужности према самим нама. Разумна и слободна смо бића, кадра да схватимо и чпнимо добро, те са тога имамо достојанство, које нас уздиже