Школски гласник

Стр. 64.

П1К0Ј1СКМ ГЛАСПИК

1П'. 4

зивање лекдија и извода које је дете научило из књиге или учитељевог нредавања. Тим еа.мим што дете долазн у школу да се образује, јасно је да се оно мора трудити да унамти учитељеве лекције, а то може постићи само учећи. Отуда потпче потреба да се над тим личним учениковим радом врши пзвесна контрола, а та се контрола може састојатн само у проннтпвању или у захтевању, мање више дословног реснтовања. Ове последње речи наводе нас да учинимо прву примедбу на лнтерарно респтовање. Кад је реч о лекцији из граматике, земљоппса илп историје, довољно је да је ђак упамтио садржину лекцнје то јест њене идеје; шта вшне може се рећи да .је то главно и да није потреба захтевати дословно препричавање. Не само то, по старије ученике корисно је вежбати да се служе својим говором, само пазећи да он буде правплан. Алп није овако кад је реч о реситовању неког литерарног комада; у овом је случају, дословно реситовање, то јест казивање текста од речи до речн, нешто што се категоричкн захтева. Јер, сем што и поезпја, рецимо, не трни нрнближност, пошто је додавање пли одбацивање једнога слога довољно да укидајућн слик, уништи и сам стих, већ н за то што је учењу одабраних књижевних одломака главни цнљ баш у томе да украси ученички дух извесним бројем леппх угледа. Према томе не може се допустнтп да ти угледи буду пскварени баш од стране онога који њима треба да се користи, а сем тога ваља н то напоменути да одломак који је тек приближно реситован, у псто време је површно и непотпуно научен и да се према томе и брзо заборавља. Отуда је прво п апсолутно правпло да се литерарни одломци морају темељно научити и од речи до речи казиватп. Јасно је да ови морају бити довољно кратки да би се могли без много труда н умора научити и дуго задржати. Ако бисмо одредили недељно једну лекцију за ова вежбања, онда за децу средњега течаја довољно .је ако им задајемо десетак до петнаест реди прозе или поезије. Наравно да се дужи комади морају учити у више лекција, али искуство наМ тврди да је деци знатно теже да уче врло дугачке производе, чак и онда кад им се даде релативно дуже време. Боље је

дакле дати два краћа комада место једног дужег, који ће захтевати толико исто времена, који ће се горе знати и брже заборавитп. Нпје тешко да се у нашој књижевностп нађе четрдесет песама и толико одломака из лепе прозе који одговарају траженим погодбама и којп су приступачнп децп од девете до дванаесте године. Некн педагозп забрањују поезију у опште, а басне нарочито, под изговором да је поезија вештачки говор, одвећ пун слике, е да бн га деца могла добро разумети, и да су басне обично невероватне садржине н могу дати деци погрешне појмове. Ја држим да је ово погрешно. Дете, као и свака наивна душа, воли баш ноезију п говор у сликама и много ужива у фикцији и чудноватостима. Може се чак рећи да оно то тражи, да за тим осећа потребу. Поезија, а ја мислнм на ону лепу и здраву поезију, говори правце детињој души н необнчно .је згодна да изазове и пробуди у дечјем срцу најплеменитија и најузвпшенија осећања, а нарочито религијска осећања. Који би други говор као њен могао да побуди на велике и свете одлуке? Колико нам се је пута догодило да се тихо и пријатно узбудимо успоменом на неку од песама које смо у детињству учили и на коју су пас прилике или читање иекога дела случајно подсетиле? Поменимо још и то да дете често нонавља у породици песме које је у школи научило (прознп састави ретко доживе такав уснех) и да на овај начин ми можемо допринети васпнтавању родитеља преко њихове деце. У сваком случају, ми у овоме имамо изврсно средство да народ школу још впше заволи и њену улогу правилннје цени. Ово скретање, можда мало дуже но што је требало, али које ми се учшшло корисно, показује да књижевни одломци, а нарочито песме, морају увек имати висок моралан значај. Али мп не смемо изгубити из вида нн то да је њима циљ, управо цнљ који се одмах јавља, да допринесу књижевном васпитању деце. И у овом погледу дакле, пзбор комада за учење напамет, мора бити предмет свеколике наше пажње и озбиљне бриге. Једном речју, мн се морамо трудитн да памћењу паших ученика поверавамо само такве пропзводе у којима ће се не с.амо правилност по и отменост облика такмичитн са узвишеиошћу мисли.