Школски гласник

Бр. 10.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 163.

и изједначује га са учитељем, који ништа не ради. Шеоторазредпа вежбаоница, срема на шим околностима, не може да буде од користи учитељској школи. У таквој вежбаоници учитељски принравница не могу да стеку оно благо, које им је за живот иотребно. У таквој вежбаоници не могу да виде уз<>р једне школе. Таква школа им је обична, можда и гора од других основпих школа. Такваје школа физички и морални убица за учитеља вежбаонице. На њему је огроман терет, на њему је мо рална одговорност. По многима, он је крив, он је неспособан и неумешан. То је суд ученика, родитеља и околине. Нико не иита, како је том учитељу са шест разреда, две препарандије, мало часова, 40 облигатних часова свога рада. Овоме злу треба лека. Вежбаоница није зато, да мучи ученике и учитеља вежбаонице; она није зато, да само задовољи државну власт тиме, што постоји; већ је зато, да оспособи приправнике, да буду добри и практичпи учитељи. Шесторазредна вежбаоница го не може постићи. Потребно је, дакле, да свака учитељска школа има своју засебну вежбаоницу. На свакој вежбаоници треба да раде бар 2 снаге. Један учитељ држао би I. и II. разред. Други учитељ држао би III, IV., V. и VI. разред. Овим начином добило би се много у времену. Тиме би било довољно времена, да се вежба III. и IV. разр. недељно по више нута наједном предмету. Било би времена, да приправници што више слушају узорна предавањаи да се опробајуразниексперименти. Тада учитељ вежб. не би био оптерећен са преко 40 часова, те би могао боље да се посвети своме идеалном позиву, усавршавању своме и своје школе. У овоме смислу поднесена је преставка на Школски Савет. Наиме: да свака учитељска школа има своју засебну вежбаоницу; у свакој вежбаоници да раде минимум две снаге; да се смести у модерну зграду са потребним просторијама, да се снабде потребним и модерним училима и намештајем. Школски Савет требао би ову ствар озбиљно да узме у претрес, јер будућност

наших школа, будућност наших учитељских генерација зависи од правилног решивања овог иитања. Јов. Искруљев.

Концентрација у настава. (Наставак.) С плаиом упоређено градиво освојило би ученика на сваком часу, и тада би школа учинила оно што .јој је највише могуће, да јој од ђака непостане један недоучен човек, него сталожен и умешан. Тада би он схваћао и у учењу зашто баш ово учи, а не друго што и тада не би био наставни план само у глави учитељевој, него би се и дете с њиме упознало. Тада би дете и према ономе што учи, сасвим друкчије стојало, него кад му се једног часа говори о једном, а другог часа о нечем другом, без да зна зашто. Кад смо овако уопште прегледали значај концентрације у настави, поћи ћемо у разгледање, колико је она у напреднијим западнимшколским приликама, дошладоунапређења и својег правог положаја. Њено име појавило се тамо педесетих година прошлог столећа. Покушали су да групишу све предмете око веронауке или читанке, покушај није испао за руком, јер су у иракси ипак сви предмети текли својим самосталним током и нанослетку се све свело на то, да се концентрација с планом, заменула спајањем сродног градива од случаја до случаја. Други њен перијод почео је 1865. г. Научно су јој почели темељ оснивати Стој, Цилер и ДорпФелд. Хербарт каже: „Само оно што је зватно јако и многоструко спојено, излази лако и често пред душу и само оно што је веома одлично, изазива наделовање", „Дубоко осећање и снажно деловање, може се постићи кад су душевне моћи прибране и за ширим интересовањем напрегнуте. Без овог склада нема репродукције, нема памћења, нема аперцепције, ни Фантазије, нема логичног закључка, нема воље, нема ни де лања". Тако вели 0. Шмит. С тога су потребне нарочите педагошке спреме за