Школски гласник

Стр. 279.

ШК0Ј1СКИ ГДАСНИК

Бр. 16.

р ад њи IIли предст&ве 0 уСIIеXу С а М 0 Т 0 р II Ч К И М II 0 К р е Т II И М II Мп у Л 3 и м а. Радње се деле у спољашње п унутрашње, а онда на спољашње п роузроков ане п унутрашње проу з р о к о в а н е. Дечпје радње вољине на почетку су посве скопчане са узроком. На основу спољашњих надражаја ступају покрети. Они су спољашње проузроковани а и у исто су време спољашње радње. Ако те представе у том облпку ходе, да се пзмеђу надражаја п покрета умеће каква представа, у колико ствара суд или осећајно стање, ако дакле, иостоје ове акциденције вољине радње, то се оне имају конштантовати само у радњи (акту). Радњи је свеједно када п да ли њој претходи какво иросуђивање. Сви зпаци су увек психички знаци, којп су, дакле, неприступачни снољашњем проматратву. Ми морамо да радње интерпретирамо, тумачимо, н да видимо, који су им психички иојави претходили. Овде нам је једпно на услузн аналогија наше сопствепе радње. Једино гато можемо примити у овој интерпретацији, јесте опће развиће детета; ми можемо одлучити, да ли је дете већ у стању, да имавољу. Када се јављају нраве воллше радње не да се рећи. Ми смо у стању да у иајгорем случају означимо снољагању радњу, на коју се приклања вол>а и да докажемо извесне ехапе, последице појединих степепа, Покрети при дечијем „хватању" дају нам, додугае, пајранији повод да представимо радњу или успех радње. То се већ на томе оснива, јер се они чегаће попавл>ају. Дете може постепено да има представу покрета о самој иретходиој учињеној радњи. Др. Прајер и некадагањп мој професор у Јени, Г)г. 2Јећеп* (сада у Берлину) ковалп су којекакве гаеме да ово протумаче, ал' су им те њихрве конгатрукццје воЈве посве песретне судбине. Данас их вигае нико озбиљно не узима, јер су проста иагађања без научне вред* 1)г. Т ћ е о с1 о г 2 1 е ћ е п, Рћузш1о;р.<зсће Раусћо1о§1е. Јепа, 1899.

ностп. Из анатомских гаема о вољи се апсолутно не да нигата протумачпти. Са покретима прп хватању врло рано спајају се осећаји угодности и неугодиостн. Према томе п представа о хватању брзо се спаја са тоном угодности п неугодности. Тиме радња добија карактер вољине природе. После покрета хватања, који се развијају као вољиие радње јесу они покретп, који служе при седењу, ходу, стајању, пузању. Пспочетка се ове радње јављају рефлекторно. Дете може носле да представи радњу према својој моторичкој и кипестетичкој важпостп. Имитира.јуће вољине радње ускоро добијају карактер вољиие радње. У току друге и треће године дечијег живота видимо како она имитирају (опонатннју, нодражавају покрете), као какви мајмунп. Овде мора да има какав паслеђени, нервознп организам. Код одраслих људи говорни су иокретн рефлекторни, а код деце су већим делом вољине радње. Одредити тај-прелаз од |)адње нехотичпоГ карактера папрама радњама хотпмпчног карактера просто је немогуће, Вол>ипе радње у детета познија су дугаевна тековина. Дете изгледа тек онда као биће с вољом, када има све остале психичке способности. С тпм је опет у свези и то, да се развој вољиних радња ие може тачно означптп. Представа о радњи самој или о њезином циљу, њезином успеху, мора, дакле, да претходи. А да ово буде могућно, интелигенција мора већ бити развпјена, Дете, наиме, мора да репродукује представе сећања. С тиме се морају онда судовн сиајатн, а тај психички комплекс онет мора се асоццјирати са нзвеснп.м покретнма. Већ из овог пропсходи, да процес вољине радње може наступити тек релативно каснпје. У првој четвртини године нема ни трага каквој воллшој радњи. Напротив у другој четвртини годинп тврде некоји. педагозн (испитаоци деце), да се показује траг сал1овоље. После се тај карактер самовоље спаја у „показпвању". (Од прилике при копцу прве годпне.)