Школски гласник

г»р. 16.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 274.

1" ИИИОЛА Ђ. ВУНИЋЕВИЋ, умир. уп^авитгљ срп. учвтељске школе у Сомбору. Наш стари Песталоци исиустио је своју душу и отншао Вогу на истпну, да прнми небесну награду за свој вредни рад. Обично се о мртвима говори само оно што је добро.н лепо остало из њихова живота, док се о њима за живота говорн н пише свакојако. II Вукићевпћа је то псто постпзало. Он, пун племенитих идеја, пун ентузијазма за Добро школе, нмао је да поднесе често и прекоре. II то прекоре баш пз оннх кругова, који су под • његовом руком бплп. Је лн то било оправдаио ? Пре ио столећа, кад је на западу нагло ночео да се развија школски живот под утнцајем новпх педагошких идеја, допрла је та струја п до нас. У добар час имали смо тада човека научпо спремна, пуна енергнје, тачна, одређена правца, којем је у део пало, да поведе препорођај наше школе. То је био пок. др. Ђ. Натошевић. Но теорије које је ои заступао н ширио, требало је у пракси прнмењиватп. Ј" препарапдији се у то доба иашао елучајиим цутем Вукићевп!], који се баш није с велшлм одушевљењем примио те професуре, јер је њега вукло Срце да ступи у свештенички чин, али му .се то измакло пуким случајем. Младог Вукнћевнћа задрбнја Натошевнћ за своју пдеју. п овај, п ако у првн мах прнговара, да се сав терет рада оставно па њему, ипак постепеио улазн у посао у такој мери и таком војвом , да постаје ентузијаста за свој рад. и позив. Но како је < он већ извесним правцем васпитан и образован у духу богословском, то се при проучавању западнпх педагога, лако спријатељио са назорнма оннх школскнх л>удн, којн су давалп цадмоћ у својпм назорнма богословском правцу, често у јачој мери него што је по саме напредне васпптне пдеје нробитачно. Тако н впдимо чак н после 2—3 десетнне годпиа таког рада, да Вукпћевнћ са иеописаним одутевљењем говори о Фелбпгеру. Харпншу, Келнеру.

Коменском и Песталоцију, али од ове двојнце прнхваћа само опо, што је богословског нравца, а о Русоу неће пи да чује. Задахнут таквим образовањем и упућен тбм бтрујом, он не иромерава сувремену вреднОСт таквих начела, и ие рачуна са духом времена, напретком п развићем друштва, него .још увек проповеда цравац под утпцајем тог својег уверења п нараштајцма пониклим у новијем духу времена, под утицајем новијих друштвених захтева. Та публика не схваћа језгро његова стаповпшта п долазп с њиме у нротнвност, у толико пре, што ои ситуацијом прилика, долазп на така . пстакнута места, са којнх му се даје прплпка да п остварује опе погледе које је у теорији застуиао. Чиниоци са којнма ради н иомоћу ко.јих покушава да оствари своје иазоре, не познају у ошпте значај таквих погледа, а још мање разлнку између тадашњих Вукпћевићевих иогледа, II тадашњих сувременпх напредних захтева школе п њених раденпка и у уверењу, да је становпште опште признатог педагога сувре.мено, допушта да овај Даје жнвота п таквпм установама као што су н. п]). дисцилпнарна нравила за учитеље. Борба учнтељства иротнв нодјармљивања, развија се до иајширих димензија. и у таком огорчењу заборавл^а се, да је Вукићевић осим овог пеисправног становишта у иогледу спољашњег уређења шко.ле, пмао п сво.је иснравпо стаповнште у цогледу упутрашњег уређења њеног. II како се такво расположење развнјало у учнтељству кроз внше десетпна годпна. за које је време п Вуклћевпћ заморен заостас) нза сувременог научног становишта у педагогпци у опште п методпцп иосебно. то. се заборавпло, да је он за прве половпне свога рада бно управо најглавтшја снага, која је' кретала цео строј при обнављању наше школе. II тако је врли покојипк у уверењу да су његове пдеје, његово становиште, исто тако исправни п иосле 50 годнна, као и у пуном жпвоту, пуној снази његова рада, сам миого допрннео томе, да се на 1вегове појмове почело устајати са свпју. страна, док пије отишао у заслу-