Школски гласник

Стр. 36.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 3.

теља и за цркве милостпњу. За учитеље вели, да су Србима преко иотребни, јер да ће ииаче римокатолици неуко свештенсво и народ иоунијатији и упропастити. Није доиста Митрополиту лако пало обраћати се за ту помоћ страној држави, али он није имао другог излаза, и знао је још, ако због тога буде имао неприлике, да ће цео српски народ бити на његовој странн. Народни су и наиме прваци из Угарске већ раније освртали на руску помоћ као на спас Српства и вере православне у великој беди, која их је снашла у Аустрији. Надали су се користи и од дипломатске пнтервенције Русије и директне помоћи цара рускога за кога су знали, да уводи, истина, западњачку културу у своју земљу, али да је при том заштитник православних уопште, а особито Словена, II Србима је било јасно, да морају примити западњачку културу, ако се мисле одржати у Аустрији, али је нису могли примити из онога извора и оним начином како им је нуђена. Западнаштво је овако постало Србима чак и немило збогунитарскетежње коју је тек непотпуно покривало. Страсномнароду је пак избор ту лако пао те се брзо, али само за час, одлучио — не треба миникултура, којасеизједначује са унијом. Тако су се елементи западног образовања могли пренету у Србе само преко Русије, где .је -из њега, бар у главном, излучено све што .је за православље опасно, кадје постало већ сигурно, да се без западњачког знања и вештина никако не да издржати народна борба у Аустрији. Бечки двор је то већ пре Срба врло добро увидео, ако не снагом политичке увиђавности, а оно путем осећања народне снаге и слабости у тој старој држави увек пуној религиозних и народних борби, те је ишао на тим, да Србе или поунијати, или некултурне полако ратом упропасти, или бар германизира. Срби због тога и нису требали остати иза Пожаревачког мира (1718. год.) један народ, иего их је требало расцепити на старе и нове поданике, новима одузетн привилегије старих, измешати их са странцима, поунијатити, а онда и старе поданике присилити на унију и безусловну

покорност. Изгледало је, да се Срби у борби што их је чекала нисуимали ниу кога уздати, него у себе, али то није било тачно, јер су и Срби, прво као православни, а друго као Словени гледали у Русији своју заштитницу и сматрали је дужном, да им врати добра, штосујој Срби учинили за доба татарског ропства п одмах иза њега, Прилози српских владара Русима и рад српских просветника у Русији нису били у почетку XVIII. в. у Русији заборављени, али, да није требало из политичких разлога одржати Србе у Турској и у Аустрији у добром расположењу, не би сигурно толике помоћи Русија Србима чинила, колико смо их добили. Њој је, наиме, због њених освајачких тежња у Турској требала оданост најнепоузданнјих и војнички најбод>их поданика турскпх. И зато су тако српске молбе у Русији уважаване, н зато смо толико помоћи из Русије добивали. Поред свега тога ипак је та прва молбеница Мојсија Петровића остала неопажена у Русији. Петар I. због великих државних послова није у маси молбеница ову приметио, али је ту своју непажњу поштено и обилато исправио када је стигла по Влад. Малаеску друга Митрополитова молбеница писана 20. октобра 1721. — За дуге три године што су протекле између првог и другог писма имао је мудри Мојсије Петровић доста времена размислити о свом кораку што га је с иајвећом опасношћу за себе учинио 1718. г. и он се одлучио, поновити га — то је већ добар знак за ваљаност идеје и моралну сиагу њезина извршиоца. Збиља није имао митрополит другога места где би могао набавитп „оружје" што му је у борби с унијом н народним му непријатељима требало. Петар I. пак увидео је оправданост жеља Мојсија Петровића, осетио је нужду српску и колико он користи од помоћи Србима може имати те је одредио, да се по жељи митрополитовој пошаљу из Русије и тражене црквене утвари, и два учитеља, које ће царевина руска плаћа. Ти су требали код њих бити српски просветнпцп и учитељи у тешкој борби с римским свештенством и државним властима. Обе-