Школски гласник

Стр, 38.

ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК

Бр. 3.

за обрану привилегија да ће се више поклоиима („дишкрецијама") учинити, него науком. Таки непријатељи школе, већином незналице и еујетњаци, који су се бојали да их млађи не претекну знањем, нпсу за наше прве редовне школе бнли тако опасни као други, који су мислили да ће их руски учитељ у најкраћем времену све науке и вештине научити. И првих и других се и данас у нашем народу налази. Свп смо чули како прости људи децу не даду у школу, јер „неће бити поповп", а разјаснпти многима и данас, да после свршених школа човек не може бити или судија, или свештеппк није сасвим лак посао. Пре готово два века било је таких школиних непријатеља још впше и једљивом Максиму Суварову сви су они били и лични пепријатељи. Они збил^а нису ни мрзили њега само као човека, него, што је он врло тачно приметио, као првог учитеља (а што л тершпо за то, јако школб1 началЂ), Мржњу њихову враћао им је Максим оговарањем, заједањем и страшним исмехавањем које нх је за душу гризло, а и оип су опет њега омаловажавали и нису га у његовом послу ни мало потпомагали, него му још сметње правилим немилосрдно га пред митрополитом оцрњнвали. Мојсцје Петровић испрва није слушао та сумњива оговарања, иего је својим заповестима млађима ишао колико је могао на руку Суварову — само што се те заповестп нпсу испуњавале никако или у најбољем случају на пола п касно. (Свршиће се). ■ 0 доогућности сист^доатског васпитања.) — Бг. 1тге 8ап(1ог. I. 0 могућности васпитања уопште. Будући да се васпитање пе да одвојпти од заједничког, јавног живота људског, то оно по закону нужности захтева, да га безусловно промотримо са *) Ореведено дозволом из дела пишчева : „А Петб1е8 вогза еза 82 о с 1 а П гтпз, аг 18ко1а1 пеуе1ее 1еће1;б8е§е е8 а 8 2ос1аПб1:ак пехе^е! а пеуе1езг 61, а 1аг§'у1а8 пеуе1бј п (1 о 1 к о с1а 8 егЛекећ е п." Ма : Вг. Гт ге 8апх1ог, ВиЛарез!:,, 1909. глава II. етр. 12—60,

гледншта јавног, соцпјалног живота. С једне стране зато, што нисмо у стању да га изолирамо од друштва; не мање н с тога, пошто ћемо само тим начином доћи до нужне мере, којом би за у будуће вредност васпптању установитп могли. Јасно је, да с тога још не смемо смести с ума ни то, да се и социјалнн утицај васпптања очитује само преко појединаца. Дакле, размишљајући о социјалном васпптању, не губимо из вида ни индпвидуум. Међутим толико далеко не идемо, да би у жељи да промотримо данашње стање јавног васпитања, само школско васпптање у обзир узели. Истина је, да прост говор редовно пдентификује школу уопште са васпитањем, али тешко да не само зато, што у целом васпитању, којега је почетак непознат а свршетак неопредељпв, нема нн једног одсека којп би се регулисати и према васпитању одговорним учинптп могао. Очевидио је пак, да је школско' васпитање, у целом току васпитања, његов само један одсек. који не етоји одељен сам за себе п на који се баш никако не би могло утнцати. Проста је пстпна, да је школсковаспнтање свагда само продужење, пошто га је васпптип утицај породице већ претекао. С тога, чим помислимо на то, од какве је вредности педагогнка у јавном васпнтању, т. ј. да ли се васпитање обавља систематскн, немогуће је да се не осврнемо п не прелетимо у мислима и преко домаћег васпитања, па све до почетка жпвота, којим би се могао означити почетак васпптања. Ту нам сејавља највеће питање о целокупном васпитном мпшљењу, од које га како га будемо схватплп, зависи ће све остало, а које се односп на могућност васпитања. Сасвим другим очима гледамо на целокупно питање о јавном васпитању, ако исповедамо начело о могућностп васпитања, или пак ако га иегирамо, с тога ћемо пре свега о томе да установимо наше мишљење. Да ли смо у стању да васпитавамо, или можемо ли управљати дечије мишљење, утпцати им на вољу, да бп постала таквим, каквим их жели васпитач њихов да внди? Знамо ли. тако утицати на