Школски гласник

Бр. 0.

ШКОЈ1СКИ ГЈ1АСНИК

Стр. 89.

јац, па крај. И, когод и даље још гура учитеља за певницу, тај му је највећи непријатељ. Таки му отворено жели, да и даље оотане у положају ничим неоправдане ропске потчпњеностп и да се никад од ње не еманципује. А то је очити назадак, који се ничим оправдатн не да. Такима ће и покољена судити, што су се изметнулн у камен претиканија, те овај ираведан захтев учитељства отештавали да се што пре крају приведе. Но на крају ће и пак учптељство победити. А то неће бити ни далеко. Само стрпљења. А у учител.ству је тога п сувише. Оно се томе научило у своме мукотрпном раду. Стрпиће се и дочекати. Нека живи само та нерасудна реакција, пак ће видети! Белвбрешка (Бан. Клисура) Т. КоСТИћ.

0 доогућности сисктатског васпитања. — пг. 1гаге 8ап(1ог. III. Школа. Авторитет ие схваћам тако, да учитељ крутим уображење.м стане пред свој разред, већ под тим разумем спонтано признање старешннства, што је тим истпнитије п вредносније, шторв мање осннва на ноказивању или на давању да се осетити може то старешипство. Резултат школског васинтања обрће се око тога: да лп уме учитељ да пред очима дечијпм остапе иа оној висини, на коју се првог дана без своје заслугс подигао, просто само зато што је учитељ? Другом речју: да ли * учптељ уме да преобрати у свој личнн утицај онај утицај, којп пспочетка само приликама има да захвали ? Из тога је јасио, да јс сиага школског васпитан.а идентнчпа са снагом личности учитељеве. Ако је дотични учитељ право учитељско лице, карактером, знањем. животом својим иодједнако снажан п чист: тад му рад може бити успешан. Но успех пије нешто безусловио, пошто се не одпосп па свако

дете подједнако а не значи ни то, да смо план потпуно остварили. Међутим може да значп, да смо план, који смо према приликама удесили и свесно скучили, тачпо извели. План.се увек мора према приликама прплагођавати а успех ће и тако ограничен бити, пошто се у свакој школи, сваке године веома много намножава оних елемената, у које учптељ мора да себе умести. Али ћемо ипак овако уопште да кажемо, да није могуће да се у основној школи научна педагогика ефектуира. Учитеља треба тако да посматрамо, да му цела личност стоји у служби задатка живота његовог; тај задатак испуњава по свесннм, доследнпм п јасно схватљивим начелима, која су резултати педагошког проучавања и самосталног размишљања. Или то треба тако да разумемо, да је учитељ представник научне педагогике, да му утицај кроз њега добцје важностп, да му се у његову раду он очитује, па тако када учитељ поетигпе циљ свој, да је то победа педагогнке. Међутпм, то само тада можемо да тако кажемо, кад претпоставимо, да за научне резултате практични учитељи знају, јер — понављам — теорија васпитања и школа не смеју се једно од другога удаљаватн. Ако је ова претпоставка тачна н одговара истипи, тад утицај основне школе показује, да онде може да тече спстематскп рад заснован на педагошкој науци. Међу учитељима основних школа н дапас има мпогих којн су заиста прави цедагози, више их је, иего ли међу учптељпма на којем другом степену. Алп још много впше треба да их буде да би учитеље назвати могли представницима научне педагогпке. Врло је прпродно, да суштину данашњег школског васпнтања увелико одређује и то: у каквој се близини палазе наши учнтељи према самој њој. Међутим истпна је и то, да су спољашње околности у очитовању и најправн.је учитељске личности врло знаменити чиниоци. Између тих на првом месту мпслпм на породнцу. Ко да не зиа какву улогу игра у жшшту школину