Школски гласник

бгр. 105.

школу и наставу напредном просветном струјом. Такав рад мора имати сарадннке који га потпуно разуму. А да такпх сарадника буде, морају се учитељске школе преудеспти у нанреднпјем иравцу; да се те школе подигну на свој прави ступањ, треба да се за њпх створе спремпе и искуспе професорске снаге, које осим добре п темељне стручпе спреме, морају бпти још и добри познаваоци нагаих просветних иотреба, добри познаваоци пашег народа и ннтелигепцнје, морају битп изврспи практични познаваоци жпвота са идеалним проповедппгатвом истпне о нагаим просветним потребама. Тако сложенп, они морају стварати учитељска ноколења свога духа и својих ндеала, Но такн професори и таки учнтељи не могу бити оставл,(чш па милост и пемнлост иесавесних и глупих партпјских ћуди или гато је јога горе глуиих и несавесних ћудљивих нојединаца у партијама. Рад таких идеалпих раденика, мора бити нетакнут од сваке ћудтвивостп и прљавих намера са стране. С тога и поставл^ање тих радпика, н рад њпхов и давање правца том раду, не може и ие сме зависити од неупућеиих елемената. Даиашња Школска Уредба имала је у зачетку своме западњачки омладинскн полет, а српску несталоженоет и непрактичност. Док је дошла до свог ступања у живот, изгубпла је мпого и од свог полета, а у ономе што је у њој остало, преотела је мах у току времена, несталожепост п непрактичност. Ако смо ради, да с овим новпм веком, пођемо п новим утрвенијим путом, морамо раскрстити са старим традицијама које се у праксн ннсу никако иоказале, морамо се отрести сугестија да смо сви колико год нас нма позвани, да у иросветпим питањима пресуђујемо, него морамо стати на једино исправно становпште: да сваког треба поставити па своје место и опда пеће бити забуне, нн сметеног и повргаиог рада. А због тога гато пије свако на своме месту, пати цео иага просветни оргаиизам, и погато оп нијо сређен у својнм главним оргапима, немогу функциоинрати како

»1 <7 !)[). (.

треба ни мањи и ситнији оргаип. С тога се из целог таког рада не види стварна резултата. А до год се не внди стварнпја резултата, дотле п просвета не може стећн популарностп у гаирим редовима пародиим у оиој мери, како би била од трајие користи по иародни иителектуални напредак. Све је, дакле, везано једио за друго а свему је кључ: раскрстп с погреганнм траднцијама и подај просвету у руке онима, који знају гата је просвета. Кад се такав просветни кадар састави, оида има да се изводи важан просветпн рад почев од забавишта па до даљег ширег образовања иародпог. I 'ад у забавишту ннје иа Фребловом прннципу, него смеса од свега и свачега. Забавигата нису редовпа потреба за предгаколско васпитање деце, него сувигаан луксуз попекпх нашпх бољпх општина, којима то може битп. Нп спољагања, ии унутрагања њнхова страиа, пе одговара васпитној сврсп, пи положај, ип дотацпја забавиља ие одговара данагањнм приликама живота. Осиовпа настава псто тако пе одговара пп но уиутрагањем, пи по спољагањем уређењу своме. Унутрагањем уређењу истакнут је пеистпнит цил»: да спрелш за живот. А колико је њих са свргаеном матуром средњих завода спремпо за живот, где су трговцп, заиатлпје, економн, који су са нрвим осповиим знањем спремни за живот? Колпко је у томе скромнија велнка руска иацпја н пространа Русија, кад .истпче у предлогу засвој нови гаколски закон као циљ: добијање основних знања. У извађању таког иепаравног цпља, разуме се да је п цео посао око тога непараван. С тога и нема у нас праве, постепене, развојне паставе у оквиру основпих знања, него у свима предметима журећи за погрешно истакнутим циљем, прескачемо пајживотпнје елементе знања, који су примчпвп за детнње доба и машамо се оних етвари, које су и многоме од иас биле нејасне већ и као почетпицима учитељским. Пођите од догматизирања у веронауцп, па прођите кроз сриски језик са

1ИК0ЛСКИ ГЈ1АСНИК