Школски гласник

Огр. 189.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

1>р. 11

гу осамдесетих година ирошлога столећа, и од тога времена често се појављивао. У првом одсеку ове књиге опширно је нзложено, шта се подразумева, под тим насловом. Овде ћемо само да нагласимо, да се начелом школе рада изискује дубља штудија у настави, јер се не сме употребити градиво, које не одговара ступњу детињег душевног развитка. То значи потпун ток психичног процеса до делања. То би био управо пут за образовање. Он се према основп данашњих психолошких знања не може до ситнице казати, али се може маркирати. Сам циљ образовања, који је у градиву означен, може се повремено једино у пракси изнети у контурама. Могуће је, да ћеградиво данашње осповне школе, још за дуже времена исто остати, и ако се већ сада мора увидети, да интензивна његова обрада наилази на многе непогоде, нарочито када градиво доведемо у упоређење са душевном способношћу детињом. Када с пажњом прелистамо педагошке класичаре, наићи ћемо, да су они већ дали правац семену данашњих жеља за реформе, шта више и означили су га. Овде се помишља нарочито на Русоа, Песталоција, Фребла, па и на Хербарта. Чудновато је, да се Песталоци назива оцем данашње школе, а његови захтеви, да се све унутарње снаге у складу развијају — данас се тако једнострано извађају. Где је од њега наглашавано тројство: глава (ум), срце и рука? Фребл, који надопуњаваЛесталоција даје већ јасна упугства за школу рада. Треба само да се сетимо ових речи из његовог дела „Васпитање рада човечанског": „Данашње домаће п школско васпитање доводн децу до телесне лењости и привикава их па нерад; усл>ед тога силна човечанска снага остаје неразвнјена, пропада! Било би одвећекористи, када бе се.у постојећим последњим дневним часовима школске наставе увели часови права рада; и до тогамора још доћи, јер је човек усљед доса дање незнатне употребе своје снаге изгубио из вида важност н вредност њену."

Зар се ове речи ие могу исто тако данас изрећи, као пгго су оне изречене пре 80 година? Заблуде и странпутице могле су наступити у немачкој школи само тако, што нисмо разумели наше педагошке великане, и што је у школи била одомаћена једнострана школска и научењачка традиција. (Наставиће се.) 0 деогућносто сист^доатеког васпотања. — Ог. 1тге бапс1ог. III. Школа. Те сам редове зато написао ту, пошто садрже у себи даиашње резултаге најновије гране педагогике која се сад развија. Педагошким експерименталцима лако је појмљиво да им је настава у главном пред очима; у погледу тога, мерења могу да се обављају, у погледу моралног развитка пак већ мање; осим тога истина је и то, да је поступак наш са ученицима заиста у нераздељивој вези и са наставом. Кад дакле Мојман говори овде о разлнкама које се очптују код учења, нзвесно је, да мнсли и на васпитпи поступак*) и да нам је васпитавање (постунак наш са ученнцима) не мање дужно, да се у сваком погледу прилагођује ирема индивидуалности васпитаниковој. Но да ли је могуће то прилагођивање данас? Нема сумње, да се у извесном погледу и нагонски прилагођујемо, ■ али ван сваке сумње је, да то ирилагођивање не може бити потпуно. Нећу да почнем изнова, како се учитељев рад цепа по струкама, како је мален број часова у којима се бави са поједииим разредима, како су препуњени поједини разреди по средњим школама (а нарочито гимназије), и како још друге оргаиизационе околности у овом погледу утичу, само ћу да споменем, да су то све сметње, које нас спречавају у темељном упознавању индивидуалности својих уче*) Меитапп. II. 42?.