Школски гласник

Бр. 11.

Стр 190.

ника. У стан.у смо дотле да дођемо, да у веома општим цртама назремо им спо• собностн аихове, добру илн лошу наклоност им према нами, понеку црту знача.ја нм, по тпм мање смемо да зовемо то познавањем ученичких индивидуалности, што боље знамо, да низом година не седи пред нама један и исти ученик, него новије и новије створење развића, које се не да од један пут, за свагда да упозна, већ баш зато што је у развитку, морамо га непрекпдно да нроматрамо. Па онда како да н познамо разлике? Мојман поново наглашава, да само оне .учеиике треба темељније ироматратн, који битно одсгупају од просечности разреда, На то морамо да кажемо, дакадучитељ опази нзвеспо одступање, тада већ и нознаје отприлике индивидуалност одиоспога, у колико је уопште може да упозна. На то се и ие осврћем, у колнкој мери може да се учител. бави педагошкнм опптима и испитивањем. Међутим ћемо да приметнмо, да Мојман уз пачипе с којима пспптује пндивидуалне диференце простом посматрању признаје само ту важност, да појединпм, подацима од вредности може да попуни резултате опште*). А учптел. иак само путем проматрања долази до познавања индивпдуалннх особина својих ученика, Пошто је то познавање за суставно и свеспо васпитање безуветно потребно и пошто је по научном мпшљењу од мале вредности опај начин, којим учитељ до тога може да дође, нарочито пак пошто учптељ на тај начин — из разлога који су ван његове власти — не може да примењује у жељеној мерн: требало би да изрекнемо, да овом главном услову свесног васпптавања не умемо задоста да учнннмо. Међутим могли бисмо мислити, да није праведно да чак до тога дођемо пошто ипак толико смемо рећи ; да смо у стању разлике на основу свог искуства да установимо. Само што баш у овом погледу опажа савестан учнтељ, да искуство није довољно, јер је сваки ученик нешто друго, у животу сваког од њих *) М е и т ап п I. 372.

су друге иретчињенице и друге околности, оцењивати се могу само просеком, безуветну пресуду пак који ће од пас да искаже, након у раду проведених првих пар година? Нарочито је тешко да створимо себи какво мишљење, не само у настави, него и у карактеру који се развија у индивидуалност. Зато нам и није довољно да познајемо само пндивндуу. Коликогод пута сам се упознао са родитељима и осталим члановима породице мојих ученика, нли сам дознао, са каквим друштвом долази у додир исти, увек сам му се ближе осећао, често сам и њега себи привукао, пошто сам у пеколпко информисап био о оним утицајима, који су му. узроком били појединих индивидуалних црта његових а према којима се утицај школе треба да прилагађује**). Али то у сваком случају пије могуће. Знам за много случајева, за које сам доцније — понекад касно! — дозпао, да ми је код истих поступак илн реч неумесна била према индивидуалности дотнчног. Дакле и укори или похвала је дотпчног иеправедно стигла. Но колико се пута може да догоди без знања нашег, кад нпсмо у власти да је поправнмо, па тако и поред најбоље воље грешимо против оне заповести: чини све према ипдивидуалности свога ученика.Ма колико да настављамо, крај је то, да у маси васпитавамо, предајемо одређене предмете у одређеној количннп, резултат не меримо према способности поједниаца н према снази која је у рад утрошена, већ н у најбољем случају просеком. Не каже нико да би то према даиашњем систему јавне наставе могло п сасвим друкчије да буде, но многи тврде и то, да би много што могло и требало да је другачије. **) Само ћу ј«'д?1н незнатан податак да уврстил риди обележја добро познатог фикти, да видид10 к«-лико еу 1>#злике међу домаћим око.шостима }ченика. У Берлину је Т е 8 иснигао децу основних школа (Мо(10ГП6 Еггјећип^ тп Наиз ипЛ 8сћи1е, 20.) о њиховим породичним околностима и између осталог одговорили оу му, д-ч је од 1514 деце 140 без оца, 37 без матере, 114 је мати изваи куће, 303 код куће је зар*ђивала злеб! 239 д^це је од оца. 3"7 од матере, 76 од бр.-.ће, 135 од тетака, *24 је од сграних особа ппмагано у свом школском раду ; само 014 ручава и 058 вечерава заједно с оц р м I тд. У самом гвом малом податку има много знакова према којима се индивидуалне разлике могу да развију.