Школски гласник

Стр. 246.

ШК0Ј1СКИ ГЈ1АСНИК

Вр. 14.

шег народа, веће бриге за његову просвету, наста једна ужасна борба око материјалних тековина наших старих, која је у разним облицима, против разних личности, скупова, установа, у којој ни један наш истакнутији човек, који је што радио за народ свој, није легао у гроб, а да није био за живота изгрђен, испљуван. . . . трајала деценијама, а данас је у пуномјеку. Нзгубивши идеале знатаи део наших школованих људи отпоче међусобну бесплодну борбу. Нелепу нам слику пружају наши последњи црквени народни сабори. . . . У тој борбн је запослено све од црквењака, тутора, до адвоката, професора, владике. У томе „мјатежу" хаосу, међусобној борби која се увукла и у наше просветне заводе, више п ниже, не видимо богме скоро никаквог успеха ни од истих, јер у последње време као да више служе странчарским интересима него мисли и идеји, којој су намењени, а мало, врло мало своме народу. Тешко ми је било ово исписати, али ћу се потрудити, да у току ове расправе ову тврдњу и докажем. У овоме међусобном трвењу, свађи, данас нико никомс није способан ни ауторитет у својој спреми, знању и умењу него само у исповедању страначког начела. а овамо 80 % следбеника кога иачела, не разуму у опште, шта је начело! Али се са страначког гледишта цени рад сваког јавног работника, те ко хоће, да о њему и његовом раду неко водн рачуна, спомиње његово име, мора се прикључити којој страначкој групи, која ће га већ хвалити п ласкавим називима обасипати, ма био како дотични ограпичен. Са овом околношћу тргује данас многн неепособан и запуштен: адвокат, трговац, свештеник, учитељ, лечник и т. д. Спремне људе, којн припадају само своме позиву идеји, којој служе, а нису „уписани" у никакву странку, јер су задовољни, ако им је у њиховом раду еавест чиста и мириа п не требају „јефтине" хвале, ретко ко узима у обзир, или се сажаљевају са оном познатом: „Нико им неће рећи хвала!! шта се услед овога догађа у иашем народном жнвоту изнеће се у

току ове расправе на своме месту. Данас смо дотерали дотле, да се и наши најобразованији људи, чак и професори наших сред. завода, међу собом не гледе и не поздрављају ради странчарства, а помало се руже и по новинама. ... II таквим наставницима је тешко васпитати карактере и подићи свој углед на ону висину, која је потребна свакоме наставнику, да буде ауторитет својим васпитаницима. Шта бива из ове околиости, навегаћемо мало ниже. Код нас данас слави борба свију против свакога праве оргије. Можеш дакле, бити светитељ, ако ниси присташа које странке или котерије, ни једна ти се не прима, на ни у дело приведена, Па и члановп једне странке, котерије, ужасно се гложе између себе, а узрок тога гложења све је пре, само не „начело." У једној великој вароши, у којој живи неколико хиљада нас, Срба, састао сам се са једним врло угледним човеком. Предложио сам му, да настоји, да се оснује главни одбор за „Видовдански дар" од три-четир лица. На мој ужас одговорио ми је, да јеутоме месту врло тегако наћи и три човека, који „диване" један с другим. Па да се тегаком муком и нађу, не могу нигата радити, јер ће сви други бпти против њих и њиховог рада, те залуд мука. . . . У тој и такво.ј борби нема напретка, зато смо ми јога свуда тамо, где бесмо пре тридесет-четрдесет година и зато нисмо за то време ништа створили ии постигли, осим овога раздора. Та се борба води из личне корнсти код већине, у корист иојединаца, котерије, странке, а нпкако у корист, него на велику гатету целнне, народа и његовог напретка. Борба је та тако слепа, да се у вигае прилика и не мнсли на стварање, него на ругаење. Занимљива је она реченица једног нашег првака: „Ако автономија мене по глави и ја ћу њу". . . . Овде коментара не треба. Ако једни нешто п створе, другп ће да оборе, ако не иде у њихову личну корист и ако немају отуда какве корнсти стварне или да попу.паригау своје дично име или иодигнупропали престиж... само да не постигну што