Школски гласник

Бр. 15. ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Стр. 268.

Школа рада. по немачком Ђпрђв Пвтровић срп. нар. учит. Свугде, где год се може — а како тако може се увек — мора се спојити опажање са приказивањем. Приказивање води аналитичком, уједно потпуном опажању. Приказивање детиње је чисто појмљиво, ми га приводимо природиом приказивању, а за даровите је циљ уметничко приказивање. Форме приказивања су различите: моловање, цртање, исецкавање, на нижем ступњу набирање, полагање прутића, пластилина, песак. Праве се ови модели: чун, котур, мотовило, буре за правлење путера, електрично звонце, планови, карте, рељефи. Овамо спада и писмено приказивање. При приказивању постоје три могућности. Деца или сама приказују, или се о стварима, које ће се приказати договори, одмах или за време приказивања. — Све три врсте могу се применути. Прва ће могућност бити правило, а трећа у изнимним случајевима и са обазривошћу. За нас није главна ствар приказпвање, то је само средство за постизавање циља. (За дете је — разуме се — главна ствар.) Дете нека врши душеван рад самостално, а разуме се, знаци и упутства нису искључени. Са приказивањем рад стоји у тесној вези. Већ и с' тога, што се и сама радња може приказати. Ја овде мислим на обичај младог детета, како оно подражава ципелара, пекара и т. д. У млађем добу, где је школски рад више забавиште, •—- у добром смислу — ово је добар начин приказивања и рада. То се и сада ради у школи, али се превиди главна ствар. Группше се у очигледну наставу, што се да појмити то се обради и тако се изгуби најважније, паиме, шшо је за дете делање фактичан рад. Ако дете само формално ради рукама, од тога нема много користи. Ми са подражавања посредством грубог рада доводимо дете смишљеном, одмереном раду, са мерењем цртањем, извесном техником, у колико то детињем добу одговара, а са намером да постигнемо леп облик, где предмет изискује. У теорији се рад разликује

од приказивања у томе, што није циљ подражавање, него израђен предмет или сам процес рада. У пракси се обоје често додирују. Поред тога има и нарочитих радова: Плетиво, вез, груба форма ткања, па и предиво, грађење посуђа од папира, и папендекле, дрвени и метални радови, женски ручни радови у колико одговарају детету, посао у башти, неговање цвећа и т. д. Од вредности је ако се и одступи од нашег данашњег становишта, па ако деца врше и прави рад одраслих, који садржи градиво ваи детиња домашаја. Деца могу у вртуили у шуми да саде цвеће или воћкице. Деца могу у опште суделовати при гајењу јавних садова. У Тирингији је један учитељ са својим ученицпма обележио путеве и направио од њих путоказе. Колика би била корист за домовину, када би се такове сврхе имале у виду. Код рада постоје исте могућности, као и код приказивања. Дете може у главном да буде самостално. Усмено расправљање може да претходи, или да буде у току самог рада. — Из истих разлога, као и код приказивања, прво је правило. Ми хоћемо баш посредством рада да учимо. Дете не сме бити само оруђе које извршује, оно треба да душеван рад самостално вршп. У исходу рада дата је детету већином природна поправка, шта внше погрешке често постају извором драгоценог сазнања. Поред умних, желимо и моралне врлине да развијамо, које су могуће при покушајима. Ја у самосталном раду впдим једиу могућност за дете, да буде душевно продуктивио. Стога му морамо допустпти, да буде самостално прп покушајима и упућивати га, н. пр. при гајењу биља и животиња морамо настојати, да не буде погрешака. Сада наступа питање, да ли је корисније, ако се све то врши у оквнру плана по засебним струкама п распореду часова, или у свеукупној настави. Нешто би се морало по струкама унетп из данашњег градива. Али начело развијања изискује велико проширење круга школских предмета, Јер школа несме поћи са гледишта, да она има да