Школски гласник
2
Бр. 15.
ШКОЛСКИ ГЈ1АСНИК
Стр. 272.
питање, кад видимо ону многоврсноот елемената из којих се састоји овај народ, многоврсност интереса, којима они служе и оне стује, чији су вали већ одавно допрли до зидова школских: можемо ли претпоставити, да ће кадро бити да створи такву хомогену културу, која би спојила развучене елементе, да инШересе изједначи и тако да у самом народу унуШарње јединсшво*) створи?! Пе можемо претпоставити а да себе не обмањујемо, не смемо ни држати да је то могуће. Без да би се упуштали у појединости, на овој тачци морамо рећи, што свакако свакО види, да код учитељства разног рода нема јединства ни слоге. Спречава то политика којавладаживотомнародним, народносне, конфесионалне, економне и културне разлике, којесвеоштрије постају а не могу да се узвисе над политиком, те разлике не уме да отклонн ни то, што би учитељи требали да стоје изнад свега тога, баш зато, што су они учитељи. Зато васпитавање не тече хомогено, п на тај начин и резултат његов није могуће да буде хомоген. Сметња је то н за поједине ученике, пошто тим начином не могу стећи основе у ствари развијања погледа на свет. Не жалим ту то, што школа не даје неко одређено схватање св.ета, пошто и не држим то за задатак васпитања. Поглед на свет, самостално се мора развити код свакога, и баш то је зло, што не умемо том самосталном развићу да приуготовимо пут. Код младића јаког духа, одређене индивидуалности и противусловља, која потичу из истовременог утицаја чињеница, служе исти циљ, али колико их је такових? Зато је зло у друштву, и код учитељства, оно много противности, и по сам народ, јер у васпитању будућег нараштаја недостајући јединства, не ће бити никакве хармоније ни у души њиховој. Јединство, хомогеност не може нико разумети са идентичношћу, истоветношћу, која искључује сваку разлику и индивидуално формирање, развијање. Јединство изражава само то, да буде је*) Курзив је преводиочев
динства, слоге, споразума у озбиљном мишљењу, у познавању циља живота и поштеном му служењу, у искреном тежењу истини, у свесном делању на будућности појединаца и друштва, у међусобном поштовању један другог. Истоветности не може бити, нека је и не буде, пошто мисаони човек сам треба да ходи својим ногама по сазнаном путу. Несрећа је, да се више пута споменуте противности данас сударају, косе на политичком пољу и пажњу ситне, честе битке вежу за себе. Тако у великим масама само се врло лагано развија извесиост, брига, да се заиста не води реч о политичној ствари, него о основама будућности које дубоко леже и да ће у борби последњи победити онај, који те основе путом културе, духовпим оруђем полаже*), што дубље и што јаче. Та мисао директно управља поглед сваког мисаоног човека на васпнтање, и на најсвеснијег раденика васпитања, на школу. И видећи данашње велике сметње систематском васпитању, бадава је не да нам се видети друго оруђе да би исто отклањали, до ли само васпитавање. А несумњиво је, да у садашњим приликама успех васпитавања не може бити већи него што је данас, педагогика себе не може боље да ефектуира. Потребне су дакле промене, Шреба да се иромену оне околносШи у којима Шече школско васииШавање. Ту промену само једна околност може да донесе, систематско васпитање само тада постаје могућим, ако васииШно мишљење постане општим. Под тим изразом разумем то, да свако ко узима учешћа ма којим начином код васпитавања, дакле сваки поједини човек, нека је на чисто са социјалном важношћу васпитања дечијег; нека познаје утицај примера који се ие да израчунати, а који је неизоставан; нека осећа одговорност за васпитни утицај свог живота; нека живи тако, и нека дела у том уверењу, да сваким кораком
*) Сечењи је рекао само тако ее можемо надати спасењу своме и потомака наших, ако нам се садашњост оснива на духовној основи, ако се на духовној основи подиже стварно образовање наше а не обратно." Ке1е% пере, III. издање (М. Т. А. 1905.) 5.