Школски гласник

Стр. 316.

ПШбЛСКИ ГЛАСТШК

13р. 17.

улаже душу у њега, труди се да проникие у саму суштину иитања, ствара нов правац. Ои иде својим путем п крчн нове путове по којима ће доцније већ поћи други. Зар савременици нису бпли у недоумици кад год су застајали пред јаснопољанском школом, због њеног особитог уређења и слободе која је у њој владала? Зар се нису ишчекивале недоумице, кад је Толстој тврдио, да ми прво треба да се научимо од сеоске деце, па тек онда да их учимо? И одиста, требало је да црођу 50 година иа да и сами увидимо нотребу слободне школе, да очигледност п експерименат треба да су полазна тачка при решавању питања. Чему и како да учимо децу? Тако, треба да се смени не једно поколење па да се увиди потреба путова, које је геније указивао, и да се пође по њима. II сам Толстој увиђао је да ће проћи мпого времена док л>уди почну остварнвати његове идеје за које је бно нападан. У свом чланку „0 настави и васпитању" он вели: „Тешко да ће кроз 100 година постати општа својпна мисао, коју ја, можда, исказујем нејасно, невешто, неубедљиво; тешко да ће се кроз 100 година сви заводи удеситн тако. да им главна основа буде слобода ученика". Решивши да ради у јаснопољанској школи, Толстој одлази у Немачку, Швајцарску, Француску и Бнглеску н тамо проучава уређење школа. И ако се тим ироучавањем обогатио и теориским и практичним знањем школским, ипак он у својој јаснопоЈванској школи не копира ни Немце, ни Французе, већ иде својим путем. Он отвара потпуно оригиналну основну школу, Толстојеву школу, чији је основ слобода, без иринудних мера без казне. „Једини основ образовања, пише он после својих огледа у школи, јесте слобода — слобода народа да оснива своје сопствене школе, слобода ученика да бнрају шта ће и како да уче. II само искусШво може да покаже најбољи метод предавања васпостављајући најпрнроднијн однос између учитеља п учепика." „Ја знам, пише ои на другом

месту, да ће моје основно убеђење: да је искуство једини насШавни меШод и да је слобода једини криШеријум његов, некнма изгледати као стара оклепотина, другима — нејасно и апстрактно, трећима — уображење и немогућност". Ми се не бисмо усуђивали да реметимо мир педагога теоретичара и да исказујемо убеђења противна целом свету, кад бисмо се морали ограничити расуђивањима овога чланка (0 народном образовању), но ми осећамо могућност да фактима докажемо да су наше идеје изводљиве и на пракси остварљиве. Велики мислилац пеобично је уважавао личпост у детету. Љубав и то безграничну .вубав према деци не само да је прииоведао него н делом показнвао. Рад у јаснопољанској школи, разговор са децом, шетње, стално оихођење са сеоском децом — иоказује како је високо ценио дечји свет, кога је више пута у шали називао својим учиШељем. „Кад бн мп дали да бирам: да ли земљу да населим таким светом, какав ја само могу да замислим, али без деце: или таким људима. као данашњнм, но са сталним принављањем деце, ја бих изабрао ово последње",.. II. Слобода. коју је Толстој ставл.ао као главни основ у настави, нмала је за најближу последицу: индивидуалност у насШави, што је све лепо описао у расирави „0 наставпим методима". Ношто је разгледао све постојеће методе, ои долази до закључка, да ниједан од њих не може бнти обавезан за учитеља, јер се настава не може обављати по једном раније примљеном методу, већ се мора имати на уму: прво, да лп је сам учитељ добро упознат са тим методом, и друго, који се од тих метода може прпменити према дотичном ученику. „Нема најбољег метода. Најбољи метод пзвесном учитељује онај, којимује најпознатијн. Сви други методи, које зиа учитељ. и које пронађе учитељ, треба да помажу учењу започетом по једном методу. Да би свака поједина личност најбржим начином научила писменост мора се обу-