Школски гласник

Бр. 17.

ШКОЈТСКИ ГЛАСНИК

Стр. 317.

чавати саевим одвојено од сваке друге личности, те и према томе за сваку индивидуу мора да нма и нарочити метод. Некоме је несавладљива тешкоћа опо, што је другоме одвећ лако. Некоме је лакше научити срицајући. другом по словима, док трећем иде врло лако те одмах чита целе речи". II тако сви методи, почевши од срицања па до данашњег американског метода који се од скоро иочео- употребљавати, имају право на опстанак; примену сваког од њих Толстој сматра за корисну, само ако дотичнп метод одговара индивидуалним особннама ученнка. Ваља нам напоменути да је американски метод, који се за сад сматра као најсавршеиији, нагласио Толстој још пре 50 година. Пндивндуалност у настави је могућа само онда, ако је учитељ потпуно и темељно упознат са својим иослом. Учитељ-занатлнја, уски пракгичар, не може ништа учинити са тим захтевом. За то су потребни и таленат и наклоност и добро познавање свога посла. „Најбољи учител, •— вели Толстој — биће онај, који је у стању да у свако доба и моментално објасни својим ученицима оно, што они запитају. А то ће моћи бити само онда ако учитељ зна све или бар већину метода, ако је способан да проналази нове методе и што је главно — не радити једним методом. већ бити убеђен у томе, да су сви методи једнострани и да би најбољи метод био опај, који би одговарао на све могуће тешкоће на које ученпци наиђу, т. ј. пе метод, већ искусгпво и таланш." Учптељ треба стално да се усавршава, оп не треба инти сме да стоји на једном месту, пошто је посао, коме се предао, жив п стално се развцја н стално напредује. „Сваки учитељ, вели Толстој, треба да зна, да је сваки пронађеи метод само степен, на који треба ступити само зато да се иде даље; треба да зна, да ако он то сам не учини, онда ће други, усвојивши тај метод, поћи даље, п пошто је настава искуство, то су крај и савршенство непостижни, а развитак и усавршавање бескрајни".

Као општн критернјум за оцену ваљаностн овога или онога метода преда. вања треба да послужи лакоћа којом ученици примају знања, а то ће постићи само онај учитељ који боље влада својим предметом. Такав учитељ не ради силом принуде, већ оним интересом којн он изазива у ученику. „Сваки напредак педагогије, вели Толстој, ако пажљиво разгледамо исторпју тога рада, састоји се само у еве већем и већем приближавању природности односа између учитеља и ђака, у мањем присиљавању а већем олакшавању учења". Где нема присиљавања тамо је слобода и обратно. Али баш ту настаје питање: где је гранпца тој школској слободи и како ћемо је наћи? На то јаснопољански учитељ прекрасно одговара овако: „Границу те слободе одређује сам учитељ својим знањем, способношћу у управљању школом, та се слобода не може уоквирити у неке нарочите проиисе; мера те слободе је само резултат већег или мањег знања и таланта учитељева. Та слобода није правпло, по она може да послужи као контрола при међусобном упоређењу школа, а п од користи је прп упоређењу пових метода који се заводе у школи. Школа, са мање принудних мера, бољаје од оне у којој је више присиљавања. Онај метод. који не тражи принудне мере за одржавање дисциплине, добар је; а метод који тражи внше строгости прп одржавању дисциилине, насигурно је рђав". Ти закључци су за нас од неоцењене користи, тим пре, што нису изведенп једино на основи теоријског размишљања, већ су последпца оне педагошке праксе, која је царнла у јаснопољанској школи. Кад се на 15 година посде затварања јаснопољанске школе сетио њеиог уређења, Толстој је рекао: „Последице таког (слободпог, без труике присиљавања) иоступања са ученицима биле су за учитеље ове: што учитељи нису сматрали да је најбољи онај метод, којн су знали, него су се трудили да сазнаду и друге мет< »де, да се друже с другим учитељима, те да дознаду и њихове начине предавања, испитивали нове начпне и што је главно, сШално су се сами учили. Учи-