Школски гласник

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Стр. 347.

Бр. 18. делом учио како да живимо, па да се на земљи што пре и п1то сигурније оствари ошпте благостање. С руског Свет. С. Поповић, учитељ.

ЗИШТО СЕ ПРЕДНЈЕ, И КПКО ТРЕБЛ ДП СЕ ПРЕДНЈЕ ПСИХОЛОГИЈЛ. Од ГИБР. НОМПБЗРЕП. Превео ВНСА СТТГЈИЋ. (Наставак.) ПРВВ ЛЕКЦИЈћ. ПРЕДМЕГ ПСИ^ОЛОГИЈЕ. — ДЕФИНИЦИЈћ И КЛНСИФИКЖДИЈП ПСИ^ИИКИЈС ИИЊЕНИЦН. ДеФнниција термина. — Емииријека и спекулативна психологија. *— Иеторија идеје о души. — Материјалне душе. — Нематеријална дугаа. — Ду ш & и психичке чињенице. — Свест, граница психологије. — Разлика међу поихичким и ФИ-8ИОЛОШКИМ чирћеницама. — Односи а&еђу п јихологиј О х М и Физиологијом. — КласиФикација психичких Фзноменч. — С јосооности. — Иеторијн ©вог питања. ; — Феномени емоциони, мисе.они и вољни. — Списак способности. — Узлјамни односи међу спос®бностима. Двфиннција термина. — Психологија (етимолошкп, од две грчке речи, наука о души) јесте филозофска наука која проучава унутрашње чињенице психичког живота човечјег; као што је физиологија биолошка* наука која има за предмет функције органскога живота. Психологија је, дакле, иаука о чнњепицама које се, као све чињенице, могу назвати феномени, тојест, ствари које се нојављуту; које су тако исто и функције, радње, ако их посматрамо као продужене објаве једне и исте силе; кбје се најзад, зато што нм је заједничка црга то што су свесне, могу назватн стања свесши. Свест је непосредно сазнање које имамо о свему што се дешава у једном делу нашег бића. Чпњепице које нам свест открива везане су за оно што зовемо психичка страна човека, илп друкчије, душа илн дух; чињенице, напротив, које свест не садржи и које сазнајемо тек посредовањем чула, чипе физпчку страну човека, организам, тело. Психологија, дакле, проучавафеномене свестп, и поставља законе којп њима управљају. Закон је сталан однос који постоји међу двема појавама, феноменима, од којих је једна антецеденцнја или узрок, а друга консеквенцпја илп дејство. Емпирнјсна и спвнулатнвна психологнја. — Психологија у правом смислу, емииријска исихологија, која остаје код посматрања и пскуства,

нема да спекулшие о природи прпнципа оних чињеница које проучава. Да ли је тај принцип телеснн организам, п нарочито мозак, или напротнв нематеријалан некп узрок, каква самосгална супстанција, ње се донекле мало тиче: она проучава реалне чињенпце, и то јој је доста. Ако она хоће да иде даље и да се нзјави о егзистенцији, о природп душе, она постаје спекулативна психологија, која је само део метафизике, то јест оне целине истраживања чнји предмет је све оно штоје изнад прнроде, психичке ирироде псто тако као и телеспе (1). Али, исто као што физичар и физиолог своде чињенице које они проучавају на једно једпно начело, материју, ма колико да су у забуни кад треба рећи у чему управо састоји матерпја, тако и психолозп употребљавају, да би изразили претпостављени узрок стањима свести, реч дух, реч дугиа, и ако не верују увек да су у стању дефинисати њену природу. Ма то било само ради јасноће излагања, требало бп задржати реч „душа", као сннонпм скупа психнчких чпњеница, чињеница свести, чак и онда кад би било доказано да сви услови, сви узроцп психичкнх чињенпца имају своје седиште у телесном организму човека. Историја ИДВјВ 0 душн. — Душа је схватана у разним облицима. Код примитивнпх народа изгледа даје веровање у душу било изазвано феноменима снивања и појавама живота. С једне стране, запрепашћени што у својим сновима поново впде, као да су још живе, као да су у истину ту, личности које простор пли смрт одвајаше од њпх, првобитни људи су природно били наведени да верују у утваре и духове. Са друге стране, скривена сила која нокреће живога човека, а које нестаје кад он умре, била је рано схваћена као различито начело које не зависи од тела. Витална душа и душа као утвара, то су два облика у којима се најрадије јављао спровп сппритизам младпх народа. За њпх душа није привилегија човека: има душе у животиња, има је чак и код биљке. Као што је у свом схватању Бога почело с политеизмом *, тако је човечанство у свом схватању душе почело с полианимизмом * Прнмитивне расе радо сматрају животиње као сличне човеку, приписују им бесмртне душе и верују у рај за жиВотиње. Вскпми, кажу, закопавају у гроб мале деце и главу пса, да би душа пса послужила души детета, која јога пе уме да се снађе, као вођ у стапиште блажених. Дуго се веровало у душу биља. У време св. Августина су уз ово веровање прнстајали Манихејцп. Још више, испрва се веровало да нмају душу и неживе ствари, минерали, алатке, оружје. Код Фпџи-острвљана, у Оке-

(I) Од осамнаест глава ове књиге,- последша, она која ра' справља о дуалитету душе и тела, управо је једина која црипада спекулативној психологији.