Школски гласник

Стр. 348.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 18.

анији, рај ирима душе секира, маказа, ако су се сложиле у служби човековој. Ако сведемо, види се да је у иочетку људске мисли душа сматраиа као универзално начело, које се налазп у свим створењима, као начело трајности и облика код неживих ствари, пачело живота, сензибилитета, кретања код животиња и бпљака. Натернјалие душв. — Чулна машта људп је дуго сматрала те многоврсне душе као матерпјалне. Према првим грчким филозофима, људска душа има исту прнроду као и материјални елементи васионе: час је истоветују с ваздухом, час опет с ватром. Што првим теоретичарима о души највише пада у очп, јесте то да је она начело кретања; зато су је схватали крилату, покретљиву. Лептир служи као символ душе, и грчка реч психе значи и једно п друго. Демокрит замишља душу као сферондан атом, пошто се округла тела лакше крећу п пробијају се кроз стварн. Ово псто материјадистичко схватање душе чешће се налази чак и код првпх учењака хришћанске цркве. Тертулијан, Арнобије, св. Иринеј, св. Јустин још верују да је душа тело. Код Кппеза, кад човек умре направе се руие на крову, да би душа могла пзлетитп; код неких некултурних племена се у истој намери прави отвор на погребном сандуку. Још н данас је у неким крајевима Б]вропе сачуван обичај да се у собп мртваца оставе отворена врата пли прозор. Нематеријална душа. ~ Идеја о нематеријалној души, апсолутно различитој од тела, сразмерно је нова пдеја у историји људскога духа. Један грчки филозоф, Платон, један црквени отац, св. Августин, један францускп филозоф, Декарт, јесу правп оснивачи учења о спиритуалностп. За Платона је душа у телу као сужањ у тамници, као крмар у свом чуну, „Све што год није материја, вели онет св. Августин, а што ипак постоји, зове се дух". Декарт, најзад, с још више тачностп ставља непросторну н невидљиву мисао насупрот материјалном простору, па из тога закључује да постојп спирнтуелна душа, Алп Декарт, у исти час кад се иапрезао да објаснп разлику међу душом п телом, са другеје стране ограничавао и сужавао нојам о души, док јој није свео садржај једино на мисао, те њеној активности није прпппспвао никоју другу област, сем интелектуалнп свет идеја. Спирптуалистпчки филозофи који су дошли после Декарта поново су проширили оно пешто уско гледиште на које се ставио писац Расправе о методи. Опи су повратилн душп феномене сензибилитета које је Декарт тако радо хтео да одбаци у ниже области органског живота; онн су доследно почели поново говорити о душн жпвотиња, које су за Декарта бнле само машине и автомати*. Некп су чак

мислили да могу душн приписати и феномене анималног живота, физиолошкс радње л.удскога тела (1). Душа И ПСИХИНКВ ЧИЊВНИЦВ. Ова исторпјска објашњења су била потребна да бисмо схватпли докле се простнру наша проучавања п где су гранпце пољу психологије. Данас већ нпје впше у питању да ли ћемо стати уз спиритуализам илн против њега. Ми имамо да се бавпмо само чињенпцама које су непосредно присутне у нашој свести. Душа пије чињеница искуства; она је скривени узрок, коме ми непосредно сазнајемо само дејства, непозната супстанција, којој ми схватамо само иојединачке и сукцесивне промене. Алп ова дејства, те промене, ма на које начело да пх каснпје сведемо, сачињавају различиту, пздвојену категорпју феномена којн треба да су главнп предмет проучавања за психологе. Мпожина противречнпх схватања душе, коју сматрају час као начело једине мисли, час као начело које осећа, мисли и хоће, час као једини узрок жнвота н мисли, довољно доказује колико је потребно да се одгоди, ако не еасвим искључи нејасно и препорно питање о прнродп душе. Свест, граница асихологије. — Пспхичке чпњенице ће дакле бпти дефинисане као свесне чињенице илп бар чињенпце које могу постатп свесне. Свест је ириродна граннца психологнје: све оно што сазнајемо свешћу, сви феноменн којп се измењују пред судом наше свести, пнстинктивне или вољне радње, сензацпје илп осећања, идеје нли судовп, које само спавање што прекида или бар успорава, и оно што не сазнајемо посредством чула, све то спада у област психологије; напротпв, све што се отима свести, остаје изван психологије. Психолози, истина, иолажу ираво, и ие без разлога, на ироучавање некојих несвесннх феномена, оннх тнсућа латентннх сећања, на пример, које спавају у иашем духу п које једна нли друга прилика може одједанпут пробудитп; алн се ове чињеннце, сада несвесне, могу, од часа до часа, појавити на светлости свести; оне су, тако да рекнемо, тек привремено несвесне; док су феноменп анималног жпвота, крвотока, предпсања, варења, несвесни по својој природи и за увек: они би били пепозиатп, остали бп утонули у тајанственој ноћп п мрачним дубинама органпзма, кад чула не би продрла до њпх да пх открију. Разлина међу психнчиим и физиолошним чнњвницама. — Физичко и психичко у људској природп тако су присно везани, они врше једно на друго тако дубок утпцај, да се понекад покушавало како би се психологија,

(1) То је учење које се жазива а н и м и з а м, учење противно витализму који функције живота објашљава в и т а лним начело м. Даиае је опћа склоиост да се органске функције сматрају као резултат чисто материјалних феномена.