Школски гласник

Вр. 18.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 349.

која проучава духовни жпвот, изгубила у физиологији, која проу чава телесни жнвот човека. Варење, крвоток, рекло се, јесу функције желуца, срца, плућа; тако исто је мисао функција мозга. Две науке, она која проучава мисао п она која проучава мозак, требале бн зато да се стопе, и психологија не бн бнла нпшта више него једна глава физиологије. А то никако не може бити, јер између нрпроде пспхичких и природе физиолошких феномена постоји темељна супротност, која онемогућава свако стапање. На првом месту, ове две категорије феномена не сазнајемо на псти начип. Повуците се сами у себе, пређите у сећању све што сте учинпли од како сте се пробудили: с једне страие, ви сте извршили неке радње, обуклп сте се и умили; отишли сте у учионицу, затим у школу: отворили сте сво.је књиге; чули сте учитељево предавање; одговарали сте на његова питања; стекли сте нових идеја, вапшм чулима пли размишљањем, или сте се, помоћу вашег памћења, сетили старих ваших идеја; најзад, ви сте при ванГем чигању нскусили задовољство или науку, а од вашег рада сензације умора: о свему томе сте ви извештени непосредно вашом свешћу, ви сте зиали шта сте мислили, шта осећали, шта сте хтелн радити. Али, са друге стране, док сте се предавали вашем учењу, ви сте живели: вршиле су се ваше органске функцпје; ваше срце је било, крв вам кружила, а ви о томе иисте нншта знали; вапш мншићи су се стезали и растезали, вашн живци трепернли, а ви о томе нисте били обавештени... Према томе, како да замењујете та два низа феномена, од којих су вам једни одмах открнвенп, чим ступе у живот, а друге не знате, п ако се без прекнда врше у вама сампм: крвоток, на пример, о коме ви не бисте имали пи појма, да сте жпвели пре Хервија* ? На другом месШу, сви физиолошки феномени су телесни покрети: стезање и растезање мипшћа, треперење живаца, итд. Психички феномени су можда последпце некпх покрета мождане материје; али су они самп по себи сасвим друго нешто, а не покретп, и баш зато не подлеже чулном опажању: „Врло би мало вредр^о, каже један савремени психолог, кад би се мозак безмерно повећао, да човек може ходати по н>ему као у млину, или кад би посгао провидан као стакло, да га наш поглед може проћи од једног дела до другог. Ми у њему не бисмо видели психичке Феномене исто онако као што их не видимо у млину или у кристалу (1)". Најзад п на трећем месШу, феноменн психички и феномени физиолошки су донекле независни једни од другпх. Без сумње, ми немамо пскуства о мисли без живота, никад

нисмо наишлп на мисаоно биће које не би бпло у исто време живо биће. Али, напротив, у спавању, на пример, да о лудилу не говоримо, ми констатујемо да се живот продужује, да се физиолошки феномени одрже, док су психичкп феномени скоро потпуно ирекинути. Не снива се увек, има спавања без снова, и у том случају, осећања, мисли, воља, све ишчезава за иеко време; свест се гаси, док телеспе функције нду својим путем. Односи међу пснхологијом и физиологијом. Ма колико да се разликују чињенпце које проучава физиологија од оних које су предмет пспхологије, ми већ ие живимо у времену кад су порпцали односе између ова два пиза феномена. Ко би и помислио да данас прештампа оно што је Бартелеми Сент-Илер писао, пре тридесет година у свом Предговору Аристотеловој* Психилогији: „Ја мнслим да физиологија иема ништа посла у расирави о психологпјп?" Не, психнчке чињенице су везане за телесне услове; оне, бар делимнце, зависе од организма. Фнлозофу који би хтео заборавити овај узајамни однос лако би се могло десптп да га умор мозга подсетп, кад је баш у најлепшим мислима, да и мозак има удела у раду интелигенције. Код анализе разиих радња које нам свест открива скоро увек има места за физиолошка разматрања. Нлосифинација психичиих фвномена. — и ако психичким фсноменпма имају свест као једпни облик, они се ипак међу собом јако разликују, па прва брига психолога мора бити да их разредп, класификује, раздели по категоријама, према битним њпховим сличностима и разликама. СпОЕОбНОСТИ. — Колпко класа нађемо посматрањем псичких феномена, онолико способности ћемо признатп. Способности су код душе оно што су својства код неживе матернје, што су функције код организовапих тела. Оие су силе психичкога света. Данас се пе мнсли, као некада, да су способности самосталне супстанцпје, различите међу собом, да су раздвојене суштнне. Способности су само општи и апстрактни иазпви, номиналне етнкете, под којима психолози, да би их лакше изложили, распоређују групе аналогних фепомена, које су у свестн разазнали. Само се по себи разуме да ће кадгод употребимо реч способност , увек под том речју требати разумети скуп феномена. Историја овог питања. У кратко ћемо подсетити на разне покушаје класификације психичких способности. Већ Платон је разликовао три дела душе, ум, срце или храброст, извор племенитих или узвишених страсти, и жељу пли нижа осећања. У 17. веку, код Декарта и његових ученика, налазимо способности сведене на ум и вољу: осећања су превнђена. Данас већ класично и банално разликоковање трију моћи: осећања, интелигепције и

(1) Видите: Бе§опз с!е РћПозорМе с!е КаМег (Ђ. I, р. 29), дело вредно пажње и учено, можда одвише учено за елементарна проучаваЈЕБа.