Школски гласник

Вр. 18.

се овакове шикане на нами врше. Ако ко хоће славе и популаритета тај нека стнче на свој властити рачун својим властитим трудом а не на туђ рачун и уштрб. Ми тражимо, да се с нама праведно и хумано поступа, као н то, да се закључци саборски што пре на санкцију шаљу,јер егзистенција наша и наше иородице у толикој мери је угрожена, да сваки моменаШ може насШупиШи кашастрофа. Реасумиравши до сада наведено учитељи неће у напред прејудицирати, да је исти члан саборског одбора ту дотациону уредбу и друго понео са собом кући у онаковој тенденцији какову то непријаШељи учитељства ' и српске самосталне сШранке шире, већ ћемо са јудикатом држећи се онога Де пНегшб поп тсНса!; ргае<;ог причекати све дотле, док не видимо у коме ће смеру своју намеру реалпзовати. \1ес1ап1; соп8и1ев. Г.

Школа рада. По немачком ЂОРЂЕ ПЕТРОВИЋ, срп. нар. учигељ. (Наставак). Не треба да се бојимо, да ће дете застати у своме развијању, ако ми обратимо пажњу само на његове потребе, Ј Пто дете само прима, то га само и задовољи; али што је оно душевно обрадило, то је увек узрочна сила код њега за даљи развитак, а облицн рада стварају му . стално нову потребу за сазнање и да нешто може. Недавно сам читао ово: „Ако се дете никада не стави пред задатке, који прелазе његову снагу, неће никада потпуно извршити, што би оно према својим снагама могло привредигн" — и то би ми се могло изнетн као прекор. Али је разлика, да ли се такав задатак детету снлом нареди, или оно истом приступи из соиствене воље, Сви задаци, пред које се дете ставља у школи рада, неограничени су у извесном смислу. Они изазову код детета енергију, али садрже — ако само одговарају детету — уједпо могућност, да све према својим могућностима реши. Ми никако нисмо тога мишлења, да дете не треба да се усиљава. Али ми хоћемо, да дете само себи

поставља највише захтеве, С тога смо ми против приморавања. Када се оно прпсиљава, пе долази до своје воље, да према себп само постави захтеве. Стога морамо бити предосторожни са поправљањем, које мора изаћн на сусрет детнњој потреби. Наш циљ се не састојп у томе, да готов рад буде без мане. Стога морамо подстаћи у детету потребу за поправком; гдеје то немогуће, мало користи и поправка. Смисао, вол-а и способност за поправљање су претпоставка за поправљање. Код даровитог већ можемо бити строжији, само према радовима најслабијих дозвол^ена је уздржљивост. Ми хоћемо да снаге побуђујемо а не да их убијамо. Захтев, да детиња потреба буде за нас меродавна, пе треба да се тако схватн, као да свакн дан треба да се ради оно, што баш деци на памет падне, п тако да се све претвори у наставу према приликама. Истина, да и настава према приликама има своје оправдање, п свугде, где наступи јако, опште, моментано пнтересовање, треба му и удовољити, те да се гвожђе кује, док је вруће. Али у опште баш втзлика слобода организације и опшпрност свеопште наставе захтева радкоји је строго по плану. Иначе би се снага и време ирофућкало, а ми са њиме морамо бити штедљиви. Било би криво, да се ослањамо на случајноети, које су створене кроз појединости. Као оно, што једно дете означи, може да обузме пажњу свнју, тако исто и оно, што потиче од учитеља обраћа пажњу, ако се учптељ при свом избору само придржава детета. Стална настава према приликама може лако да одведе и једностраности, не зато што је дете у свом интересовању једнострано, пего што дете оно, што је једаред схватило, стално радп у једном правцу. Дете ће се бавити и таким стварима, које су далеко изнад његове душевне способности и неће свагда изабрати погодио време. Колпко ствари оно не зна, које су му ипак од највеће вредности, и колике стране неке ствари би остале неопажене, које га најјаче могу заниматп. Зато је потребно, да учнтељ, који дете познаје н којп уједно све пре-