Школски гласник

Бр. 1.

Стр. 9.

Сввсни покрвти. И ако већ у инстпнктивним радњама има нешто свесно и према томе пснхичко, н ако инстинкт претпоставља пзвесну иредставу, ма колико неодређену је замислплн, о средствима која треба употребити и о сврси коју треба постићп, опет зато стоји истнна да инстинктнвнп иокретп тек мало суделују у свестп. Другаче стоји ствар с иеким покретима који код детета иостају доста раио и потпну нза његовпх емоција: кад се, на нример, преплашено дете брзо обрне н загњурн у иаручје своје дојпље; тако исто кад има утисак задовољства проузрокован виђењем светлога иредмета којп дотле иратп погледом, докле год може да га опази. Овде, без сумње, као код неких рефлексннх радња, изгледа да је узрок нокрету ирисуство неког спољашњег предмета; а оио му је у ствари само иовод. Нема таквог простог пренашања спољашн.ег надражаја којн би се једноставно саопштио нервима п мишпћима. Између спољашњег агенса, покретача, п иокрета постоји свестан посредник, страх, изненађење, задовољсГво, ма какан бол: тако да иокрет, у овом случају, нма за антецеденс, сад не впше само слепу диспозицију пли телеснн надралгај, него свесну радњу, психпчкн феномен. ПОЧВТЦИ ВОЉНЕ раДЊБ. — Ипстпнктивнп жпвот код човека је само случај, ирнвремено стање, регенатство, гако ла рекнемо, које ирппрема успоставу коначне краљевпне, промишљене воље. Преко ннстинкта, природа држи дете, на неки начнн,- за руку до блиског тренутка кад ће моћн само ходити. Зато воља, већ од ирвпх годнна, тежи да се ослободн од ннстннкта, иа се набрзо јављају хотимнчни иокрети. Дете рано налази у жељама које се рађају нолазну тачку за сасвим спонтану, сасвпм свесну актнвност, која је клица за вол>у. Посматрајмо дете од осам месецп: чпм га бона узме на руке, у јутро, опо одмах даје познати да бп се [>адо шетало; јер пре него што ужива у томе да само хода, дете ужива да ходи туђим ногама. Приближите ли га вратима на која треба да изиђе, његово праћакање се подвостручп н добије са свим јасно значење. У то исто доба се опажа да дете покреће своју главу п очи у правцу како хоће, да нађе предмет који жели да види. Ако се блнзу њега сакријете, оно ће уметп да се сагне, да се окрене, како би вас нашло. Према томе, дете већ управља п заповеда малим својим удовима; оно им је господар. Без сумње, још нпје свима; али није ни потребно да сви постану слуге воље. Кроз цео наш живот читава чета радња које претпостављају мишићне покрете, радња дисања, на пример, остаће самосталне нрема нашој вољи. Тек, дете је већ стекло власт над неким деловима мишнћног система: управља их по

својој вољи, као и зрео човек. Па п у зрелости му, као и у детпњству, жеља, намера, воља, наставиће да делују на мишиће, да пропзводе редовне и комбиноване покрете, и ако иначе свест никако не може да нас обавести како се то материјалан покрет тела надовезује на намерне н свесне радње. Наио ДВТВ ноучи ДО ХОДИ. - Једап од велнких догађаја детињег живота јесте први његов корак. То је у псто време једна од радн.а, где се најбоље показује она смеса која карактерише људску природу, за разлику од животињске нрироде, она непрекндна смеса од иистпнкта п напора, од автоматских и механичких тежња, те свесних намера. Деца утроше доста времена док не науче да ходе. -Многима се чини да су опазили како дете које рано проговори, касно прохода, н обратно. То је вероватно, пошто ирирода нпкако не воли да у исти мах чпни напоре у два правца. Поуздано је међутнм да је ходање за дете права студија: животиња, на протнв, ионекад скаче чпм се роди на свет; тнца летп скоро чим изиђе из јајета. Дете дуго правп покушаје: оно ће се најпре усправити на колену своје мајке, укочиће. мишпће својнх ногу да бн се одржало усправно; затим ће учити да учнни оба наизменична иокрета, ритмпчан покрет којн сачнњава ход, најзад ће се усудити п иотпуно само се поверпти иростору, н овде се намера показује у облику живе жеље, смелостп, вољнога кретања према нзвесној сврси. Дете ће прво чинитп покушаје са собом, грчевпто се држећи руке онога којп га водп, плп, ако му се рука отмо, држаће се хаљпне; оно ће тражити равнотежу; најзад, иосле ионовљеног падања, оно ће поћи напред само, оштро мотрећи личност којој хоће да стигне, показујући тпме већ вол/ан напор. А радост која блнста у н.еговим очима, иошто је тако освојио простор, тачцо сведбчи о пнтензивностп његова наиора и осећања савладане тешкоће. ТВЛВСИВ НОВНКВ. — Телесне покрете не одређује једино напор, намерно напрезање, придружено ннстинктнвннм тежњама. Навнка пма велик удео у томе, н то већ од првих годипа живота. Један је то од битнпх закона наше природе да сваки чин тежи да се препроизведе већ зато што је једанпут био произведен. Ми стичемо диспозиццју да поново учинимо оно што смо већ учинили н да то поново учинимо с више лакоће, с више поузданостн. Интензитет потребног напора је све мањп у колпко је већа моћ навике. Навика одиста има прнроду инстинкта. Али је она ннстинкт стечен, друга природа. Ход, ппсање, свпрање у музичкп пнструменат, и сам говор, сви покретп који у почетку имају за прпнцип било инстинкт, било намеру и напор, брзо поетају дела навнке, којима се ми препуштамо скоро без да н мпслимо .