Школски гласник

Бр. 7.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 113.

Наш народ ц његова просвета. ЈХ. (Свршетак). Већина народа нашег дахнула је душом, када му се даде прилика, да је могао читати Вукове народне песме, односно његове, народне, а то беше, када се свршио рат за српски језпк и правопис и када нам ступише и школе на стазу препорода, када им на чело стадоше НаШошевић и Вукичевић, који су истински, са љубављу прегли, да пароду ставе на главу просветну капу од жарких сунчаних зрака. Тешко им беше, што у почетку не имађаху с ким у оноликом броју, у колико су желеле љихове племените и родољубиве душе. Док сам жив нећу заборавити моје, учитељске матуре 1881. године у Г. Карловцу. Нисам био довршио ни. осамнаесту годину, те нисам знао шта ћу од тешке радости, што ћу кроз који дан постати — народни учптељ! Једва смо чекали дан пспита. Било нас је тих година у учитељској школи скупљених с брда с дола. Беше ту неколико љих са врло слабом предспремом. Ево и дана испита. Улази великп Натошевић са целим професорским збором. Са каквим смо их страхопоштовањем дочекали! Мудре његове очи нас Очннски погледају, а ми би тако радо загледали у душу његову, да дознамо, шта премишља у овоме часу. Да ли му пред душевним очима ускрсавају слике наших села, домова, које ћемо ми препорађати. Из веронаука је ишло добро. Долази рачун. На реду је једна наша другарпца без предспреме и иначе је потеже учила. Задатак беше пз „талијанске практике." Ни запети, а она је прва. Професорима неугодно, а Натошевићу као да ће навретп сузе... Нас неколицина горемо од жеље, да дођемо на ред, само да разведримо Бабино чело. Како би и њој дотле радо помогли, само да смо смели... Професорски збор хтео је дотичну срушити на годину дана, али се Натошевић противио, те је у професорском збору рекао: Треба да знаШе, да требамо

стотинама учгшеља не само код нас, него и за Босну и Херцеговину. Само када је за сада и толико сиремна, колико треба за основну школу, а за народ, нека се сирема у животу. Још није код нас време за одабирање, али ће доћи и то." И она је прошла, те од шваље постала учитељица. И онда се кубурило. А да ли је држава променила своје држање према српској народној школи? Само се притај ала за неколико година, јер су од годпне 1848. па овамо била на реду крупна политичка питања. Чим се стање са уставом 1867. год. нешто консолпдовало, ево и државних представника, да поново закуцају на врата наших школа, те је уведен мађарски језик у Угарској, а вероисповедне школе у Хрватској и Славонији законом од г. 1874—5. скојзо су престале. У колико су у томе криви наши народнп представници, ако се уопште може о кривици говорити, те колико је тај закон донео штете или добра образовању нашег народа у Хрватској и Славонији, могло би се много говорнтн и писати. Ја ћу као учитељ, који од почетка свога службовања до данас служим на комуналној школи, рећи ово, па макар ме ко и најоштрије осудио: Према етању наше школе пре 1874—5. године, те према не схватању значаја школе и њене мисије у народу нашем од стране њених представннка по селима и варошицама, те немоћи екзекутиве у присилном полажењу школе, да је тим законом уприличено образовање много већем броју нашега народа, него што би иначе било. Један језик, са две писменице за оба братска народа не прети опстанку наше народне индивидуалности. - У школама се предаје и повесница српског народа. Прописи закона школског о вршењу верских функција од стране учитељства врло су строги. Па ипак ја држим, да када наш народ не буде жалио жртава, те буде схватао правилно позив и задатак школе, те је снабде са свима потребама и подигне је на ниво напрвдних школа као оно у Енглеској, да ће их поново добити у своје руке. Када ће то *