Школски гласник

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК Вр. 10.

Стр. 169.

учинимо нешкодљивим, да бар својим учитељским именом не помаже онај маљ, који хоће учитељство да сабије и сравни са земљом, како би тако понижено било сиграчка и пред оним најограниченијим сеоским одборником. Наш позив не сме допустити да улагивањем и подвлачењем мање или више писменим представницима у општини, стичемо повољна угледа и заштите, него наше исправно држање, и рад на остварењу наших идеалних погледа, треба да нам стече пажњу, поштовање и заштиту, јер така тековина биће трајна, а друкчија је тренутне вредности, од данас до сутра, према ћефу оних под чије окриље бегамо и од којих тражимо да се задовоље наше личне амбиције. С тога сваку, нарочито знатнију прилику треба употребити, да покажемо озбиљно схватање наших учитељских и школских питања. Така знатна је прилика и избор за епарх. скупштину. Епархијска скупштина треба да је огледало културних елемената у једној епархији. За нас ја нарочито важно да су у њој представници из народа, који су осведоченп пријатељи школе и просвете. Таки ће бити пријатељи и наши. Таких представника има у нас и у сељачким, а и у свима другим нашим друштвеним редовима, Таки се неће дати ни завести, лажним приказима и подвалама, да учитељи унапређивањем школе и просвете, хоће да „отимају права народу" и да „наваљују нове терете на народ". Но као што тражимо од свију редова нашег друштва, да бирају за своје представнике праве пријатеље школе и просвете, тако смо дужни и ми сами на нрвом месту држати се тога неизоставно, да за своје учитељске представнике бирамо у епархијске скупштине другове, осведочене борце, истрајне у раду за учитељско добро и напредак, којп неће подлећи утецајима оних људи, који учитељство каљају само зато што је будно, свесно и високо диже главу, коју би они радо видели погнуту пред својим ћефом и у служби својих болесних амбиција за деспотизам. М.

Наш народ и његова просвета. х. Истина, има наша једна пословица која вели: Што се мора није ни Шешко. Али се пита, с каквом вољом ради човек какви посао и шта бива онда, када престане оно мораш'?! И где се још постизавали морално-етички успеси — наравно без страха — са мораш? Ми нисмо ни у овоме питању апсолутно против мораш, само нека се под мораш ставља оно што се може и како и када и где се може. Сви предмети, који се предају у основној школи, морају попуњавати један другог, а бити концентрисани у језику и морално верском васнитању. Морају се разумним начином, методом предавати, јер иначе се не може постићи успех у целокупној школ. настави. Начин, којим се и данас развија у дечјој души религијско-морални осећај, по моме мњењу је врло, врло несходан, а то је један од важннх узрока, што у животу нашега народа тамо п овде избијају појаве, које нас бацају у бригу. Данас сретате човека и у капуту п у опанку, који честито ни писати не уме, како негира Бога, а о правди и иоштењу неће ни да зна. Преварити, подвалити, ујдурисати многима је друштвени морал, занат, јер му савест није толико развијена, да буде регулатор у његовом односу према људском друштву по оној: Што ниси рад себи, не чини другоме. Нестаје обзира у борби за свој опстанак, те својим очима гледамо, како не штедп син свога оца, сестру, брата и обратно. Нестаје и родбинске љубави, а код таквих се не може ни говорити о љубави, правди према осталим члановима друштва, зато и видимо у једном делу нашега народа скоро ни мало пожртвовања за наше опште добро. Дотле смо дотерали, да већ чујете поједине ратаре где говоре: А где сте видели поштења у опанку, када га ни ципеле немају?: Посматрали смо задњих дана страшну дефраудацију у „Српској Матици", па у појединим штедионицама, па преваре једних према другима. Гледамо својим