Школски гласник

Бр. 10.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 170.

очима како многи људи, који су се огрешили о ближњега свога и савест своју иду издигнуте главе и још им се свет диви, око таквих се скупљају славе их! Знак да и у тих, који им се диве, иредусретају их, није развијенији религијско-морални осећај, те би и они вал>да исто чинили, ако би им се дала ирилика. Данас мораш добро отворити очи с киме се упознајеш, коме ћеш поклонити своје поверење, позајмити новац, ступити у какав посао, да ие будеш очерупан, преварен, постиђеи. Видиш на једном пред собом место пријатеља, кога си за таквог држао са идеалног гледишта, искежену, злобну, немилосрдну ругобу људску, које се гнушаш а бол ти стегне душу, када помислиш, да тај још заузима неки положај у људском друштву, за којим још иду честити и иевини људи, који ће с њиме исто тако проћи као и ти, а немаш моћи, немаш снаге, да их спасеш, јер ћеш се, збиља, огрешити о закон а нечовек, на свашта способан, још ћете више наружити оштетити углед, јер нема ни Бога ни душе. Нема преко осам стоШина плате, п а се не можеш намирити . . . говори се са тугом, а братац зна, да га закон штити, па се још пакосно смешка... И ти и такви се „ваде" за препородитеље народа. Сам писац ових редака би могао написати књижицу о неким људима, с којима је долазио у дотицај, и који су му сада пред очима људске ругобе... Бавео сам у овим чланцима како образован Француз предусрета свога садруга и шта један другом читају из очију. Напоменуо сам, како велики и силни подјармљују слабије без икаквог милосрђа, само да удесе себи рахат живот, а. сада морам напоменути, да баш највеће сиротиње има у западним државама. Америка, Француска, Енглеска, Немачка врве сиромашним радницима, јер са негирањем вере, неразвнјеним религијско-моралним осећајем, наступи чисти материјализам, који човека заисга приближује животињи, да за свој живот, опстанак, рахат живот, не штедиш иикога, па макар се сто пута очешао о законе људске, само пази, да те два прста више

не подигну од — земље! Тако хиљадама хиљада наивних, добрих људи иснропада, а са својом пропашћу, што је сасвим природно, изгубише и веру у боље дане, у вечну правду, у морал људскога друштва, те и сами почеше живети истим животом, само што их је невоља здружила, те сада на темељу осећаја материјализма, настаде ужасна борба међу капиталом и жртвама његовим, радницима, која затресе темеље Енглеске и Немачке, а Француска мора оружаном руком да умирује своје — виноградаре, којих се нпшта не тичу њихова браћа остала у земљи... Жене им не рађају, те се слабо множе. А и зашто? Коме су одговорне? Савести?! Та све је, забога материја... Тај лажни друштвени морал се са запада без разумевања увлачи код нас у разним облицима. Устани, да седнем. Склопи очи, да ја прогледам. Дапас какви пропали надри занатлија, пљује на зборовима у очи целим сталежима, не питајући, шта је исти учинио за добро свога народа, јер му тај сталеж отвара очи и можда смета одржавању сопствене егзистенције, живота, без мотике. Многи остављају своја звања, са трудом скопчана, те се лаћају оваког начпна борбе за своју егзистенцију, као што сам споменуо на почетку ове расправе. Јесте, ми примисмо ово са запада, јер је — зло. Ми отуда примамо оно, чиме један другог упропашћујемо а добро се код нас врло тешко одомаћује. Завирити у списе ма кога котарског суда, вентила, кроз који струји моралноетички живот нашега народа, присуствовати појединим расправама, где брат брату у очи пљује, син оцу пребацује што га је родио, мати рони сузе, што јој син не да издржавање, како се лажно куне, како је туђе поштење јефтино и како се каља, па материјална пропаст нашега народа са не знања: Шта је право, шта је криво, тужбе из ината, па ћемо се зачудити, како је та лажна култура растровала добар део нашега народа... Пре три месеца један момак, Немац, тужио је свога рођеног брата за неку малу своту. Овај је негирао дуг.