Школски гласник

Вр. 10.

ШКОЛСКИ ГЈГАСНИК

Стр. 174.

такове научне педагогије, која није узела у обзпр друштво, да није знала, да је човек друштвено биће, и да се он за еднога члана друштва мора васпитати, однеговати. Милан Стајић, српски нар. учитељ. (Свршиће се.)

Закон асоцајације адеја. Од ГВБР. НОМПЕЗРЕН. Превео ВћСН СТПЈИЋ. Рационална начвла. — Разна начела асоцијације која смо изређали стварају међу идејама односе само спољашње или чак ннштавне (као што је аналогија речи). Друга начела, напротив, зближавају две идеје, две чињенице на основу унутратпње везе, на основу битног и логичног односа. 1° Однос узрока према дејству и дејства према узроку. — Ми, тако рећи, инстинктивно силазимо лествицом која води од узрока до његова дејетва, и, обратно, с истом лакоћом се пењемо од дејства до узрока. Пред колима узврнутим на улици ми "непосредно мислимо на догађаје (сломљена осовина, преплашен коњ, итд.) који су изазвали случај. У присуству олује са градом која опустоши цео крај, ми ћемо сасвим природно одмах себи представити дејства њена (сатрвена поља, изгубљене усеве, поломљено џбуње итд.). 2° Однос принципа према последици. Аналоган претходноме је однос који удружује, сад не два догађаја међу собом повезана као узрок и носледица, не-го две идеје, од којнх је једна принцип а друга последица. Однос принципа према последиције, на неки начин, само однос субјективне узрочности. Пред нама се говори о некој филозофској теорији, о пантеизму,* на пример: наш дух одмах ређа његове последице: укидање људске слободе, порицање божанске личности, итд. Тако исто, у некој књизи нађемо одбрану краљеубијства: ми одмах наслућујемо принципе из којих извире ова последица: презирање људског живота, претеран занос за слободу, итд. 3° Однос средства према сврси. — Кад видимо какву машину, ми се пптамо чему она служи, и, обратно, кад гледамо, какав фабрикован предмет, тражимо којим средствима су га произвели радник или машина. Тичије крило пзазива мисао о лету; жетва мисао на засејано семе. Однос средстава према

сврси није, у осталом, ништа друго него обрнут однос узрочности, у смислу да је сврха у ствари узрок употребљених средстава (зато је зову финалан узрок). Могли бпсмо још разликовати однос знака према означеној ствари. Застава чини да мпслимо на чету, на отаџбину. Дим изизава идеју о ватри, итд. Свађењв овнх различнтих начЕла. — Ма колико да је тачно претходно набрајање, опет се може питати, не би ли се сва ова начела асоцијације идеја могла свести на мањи број односа, па чак и на један једини. Филозофи су већ одавна покушавали ово свођење. Аристотел је разликовао само сличност п додирпвање. „Кад тражимо неку мисао која нам се не да непосредно, нас води к њој полажење од друге неке пдеје помоћу сличности, пли контраста, и додпривања". Јум је допуштао три начела: сличност, додиривање, узрочност. Савремена енглеска школа не признаје, уопште, него два начела: додиривање, схваћено као истовремена егзпстенцпја или непосредна сукцесија идеја у свести, и сличност. Али се може ићи још и даље и показати да је темељно, једино начело асоцијације идеја субјективно додпрпвање, то јест симултаност или непосредна сукцесија у свести. Начвло субјвнтивног додиривања. — Стјуарт Мил је разговетно изложио овај закључак кад је рекао: „Опште је правило, кад смо две идеје једанпут или више пута мислили у тесној вези једну са другом, дух еамим тим стиче тежњу да их мисли заједно, да се једне сећа поводом друге, и та је тезкња тим јача што су ове идеје чешће биле уједињене у свести". Другим речима, једино битно начело асоцијације идеја би била претходна коегзистенција у свести два осећања, два појма, који би се, што су се једаннут срели, навикли да се увек један за другим јављају. За потврду ове теорије се наводи да, у истину, све асоцпјације идеја, ма на ком начелу привидно почпвале, имају за услов то претходно сретање, ту спмултаност или сукцеспју у свести. Додиривање у простору се лако сводн на субјективно доднривање. У ствари, ми само зато прелазимо од идеје о капитолу на идеју о Тарпејској Стени, што су, претходно, те две идеје биле стављене у нашем духу једна поред друге, кад смо учили историју или тоиографију Рима. Тако исто и битни односи узрочностп, сврхе, итд. Ми за ово дејство удружујемо идеју о овом узроку очевидно само зато, што смо тај однос већ искусили. Начело узрочности нам, без сумње, сугернше код сваког дејства идеју о каквом било узроку, али нам оно не казује који је то узрок. Ако, при асоцијацији ндеја радије. мислимо на овај узрок него на неки други, то је зато што нам је искуство већ предста-