Школски гласник

Стр. 196.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 11.

у Врту за навикавање на нашу климу чету Сингалеза*: то је чпњеница памћења. Али, још више, мп их чисто видимо пред собом у њиховој ношњи, у њиховим ставовима, с мрком кожом по којој личе на бронзане фирентинске статуе, њпхов чудновати плес: то су чињенице маште. У •ствари машта брзо пређе преко ове прве степенице, па којој је она само копи.ја стварностп. Она брзо постане фуикцпја комбиновања, приређивања; на тисућу начпна она нзмењује грађу коју јој ставља на располагање машта која памти; она знда, ствара: она најзад постаје стваралачка, изналазачка машта, која се може назвати и активна машта. Изналазачка машта, — У опште се машта разуме највнше у овом последњем смпслу. 13ез престанка се говори о њеној моћи, плодности: а то су карактерне црте маште тек на другом јој ступњу: човек с маштом је синоним песника, изналазача, уметника. Значај репрезентотивне гааштв. — Не треба зато омаловажавати машту која једпоставно задрлгава слике сећања, тачну нредставу о облицима п другнм чулним квалитетима предмета. У овом погледу нису сви духови једпако обдарени. Некп човек, и ако врло отворепе интелнгенције, и ако врло вешт апстрактном размишљању, неспособан је да живо себи представи ствари које је видео, чак и оне које су му потпуно познате. Нитајте та какве је боје коса у некога од прпјатеља му, какву хаљнну му је сестра јуче имала; он неће знати. Њему недостаје оно унутрашње чуло маште, које чипи да све стварн видимо као у слици, које идеји увек додаје слику. Без сумње, ова моћ представљања нпје потребна за послове филозофа, за апстрактну мисао при њеним истраживањима; али не бисмо смели тврдпти да она иије од извесне номоћи за схватања геометричара, за студије физичара н хемичара. Поуздано је да песник, сликар, вајар, музичар, уметници у опште не могу бити без ње. Сликар, чак и најоригиналнији, и онај највише изналазачког духа, мора иочети тиме што ће бити способан да у души види предмете, њихове боје и облике. Бадава неки филозофи говоре да се машта јавља тек у тренутку кад преображава, прерађује слике сећања; саме те слпке сећања могу да буду од корпсти за будуће конструкцпје уметннка и изналазача. Машта обуквата еве чулне аредтвте. — Кад машта задржава сликовите представе, она нагомилава грађу којом ће се стваралачка машта касније користити у своје нарочите сврхе. Ова је грађа, пре свега, позајмљена од свих чула, а не само, као што би се испрва могло мислити, од чула вида. Без сумње, највећи део маштинпх слика сећања потиче од вида, који је од свих чула најмоћнији, најбогатији у перцепцијама, и чије

слике сећања васкрсавају с највише јасноће. И етимологија општег израза за машту, имагинација, упућује пскључиво на чуло вида. 1та^о, слпка, јесте управо схватање виђених облика. Па опет зато је истина да и друга чула омогућавају слике, тојест идеалне представе. Музичар пма слику сећања на звуке, па их из главе комбинује; штампарски радник има у машти опипљиве облике нисмена, па их пппањем препознаје. Чак и саме врсте куса и мириса могу бити у машти као живе слике сећања. „Колико. пријатних елика, примећује Дугалд Сгјуарт,* је позајмљеио од мириса цвећа и певања итица! И музлка, чији магичан утицај на људе је у сва времена славила појезија, зар она не улази у област маште?" Машта и унутрашње емоцнје. — Али би још увек била машта одвише ограничена кад би смо се задовољпли да је проширимо само на чулне природе. Ми можемо у машти накнадно да замислимо п стања наше свести, нарочито наше емоције, наша задовољства и болове, страсти наше. Некп бол, одавна заборављен, стеже ми срце и сузе ми тера на очи, кад поново виднм места где сам га искусио. Песници, романсјери се очевидпо служе маштом кад тако живим бојама сликају карактере које изналазе, личностн које задахну разним страстима душе. Чак и апстрактни и генералии појмови могу, у извесном степену, бити иредмети маште. Ми подмећемо живот и облик и најапстрактнијим појмовима, човечанству, отаџбини, природи. Али у овом случају машта већ није више чувар сликовитих представа; она ствара, она појмовима којејој памћење сугерише додаје нешто од своје грађе. Ннализа једне стране из Ламартина. — Прочитајмо једпу страну нз песника, па ћемо у њој наћи машту у свим њенпм облнцима. Једно вече, сећаш ли се? веслали смо у тишини; над талаеима и под небом се надалеко чуло само ритмично ударање весала но мирној води. Машта впда и машта слуха су присно удружене у овој строфи која нам представља у исти мах језеро, његове таласе, небо, па и ударање весала како пресеца тишину ноћи. О језеро, неме стене! пећино! мрачна горо! ви које време штеди, које оно може да подмлађује, сачувајте бар спомен на ову ноћ, сачувај га, лепа природо! Овде, машта се, тако рећи, преплеће с апстрактном мншљу: она, прво, персонификује природу; затим, уводп идеје о животу, о старости, о могућем цодмлађивању, идеје апстрактне и генералне ако икоје, уводи их у представу коју песник себи ствара о предметима природе. Вечности, ништавило, прошлости мрачне бездчни, шта чиниге ви од дана које прогутате? Реците: хоћете ли нам вратити дивни занос који нам односите?