Школски гласник

Бр. 11.

Стр. 197.

У овим последњим стиховима песпик замишља протекле своје емоције, своју л>убав и страспе радостп ишчезле своје љубави. Нека ветар што јеца, и трстика што Јздише, нека лаки мириси б«лсамнога твог ваздуха, нека све оно што чујемо, што видимо и удишемо, све нека казује: они су волели. У другом стиху се у машти јавља слпка мнриса, удружена са сликама што их пружају друга чула.' Прави посао МШТВ. — Изворн су, дакле, маште: чула, сензибилитет и свест, према томе и памћење; али права машта има своју активност која се показује у промени којој она подвргава елементе што пх прима од искуства. Покушајмо да анализујемо разне моменте ове оригиналне прераде, из које потичу песпнкове замисли, уметпикове творевнне, неки од најважннјих изналазака науке, п слатко сањарење које даје чари нашем животу. Додаепња Н нжтавмм. — Машта ствара, прво, додадавањем и изосшављањем. Покоравајући се својим посебним законима, она већ лепом лпку што јој га сећање пружа додаје неколико црта лепоте више; са стварнога пејзажа опа отклања неке случајности које га ремете, мрље које га руже. Понекад су, без сумње, ти додаци и та изостављања, који изгледају као оригинални изналасци маште, само слабости, празнине памћења које заборавља ово или оно. Али су измене што нх машта чинп на фотографској представи стварности понајчешће хотимичне. Рабје* намерно повећава свог јунака Гаргантуу, даје му осамнаест подбрадака, а за дојиље седамнаест хпЛзада девет. стотина и тринаест крава. Свифт је напрезањем маште замислио своје Лилипутанце у Гуливерову иушовању. Приметићемо иначе да је машта в пгтт е склона да повећава него да умањује. Свн људи од маште су готовп да претерују, да употребљавају хиперболу.* Номбнновање различнтнх слнна. — Већина маштиних творевнна настаје асоцијацијом, комбиновањем слика позајмљених од разних предмета. С разлогом се рекло да машта не ствара: најсмелнје њене врлпне нису, заправо, него комбинације, асоцијације елемената позајмљених од стварности. Ради ли се о томе да се замислп личност која, у комедији или роману, представља тврдицу? песнпк нли романсијер ће са разних страна прпкупити разне црте тврдичења на које се сећа у свом памћењу; он ће их поређати једну до друге, и све ће их салпти у једну складну целину. Радп ли се о томе да се наслика илн извија леп лик? и овде ће машта уметника, месго да копира стварност, комбиновати разне слике прикупљене искуством; он ће сјединпти очи једног модела, нос другога и чело трећег, итд. С овим комбиновањем треба довести у

везу и маштин рад који састоји у томе, као што се то код песника дешава сваког часа, да се апстрактно удружи с конкретним, интелектуално са чулним; из овог извора потиче већина метафора и поређења. Наша машта није само моћ да у једну једину целину спојимо велику разноврсност слика позајмљених од чулне стварности, она је и способност да оживимо и најапстрактније наше замисли везујући их за материјалне представе. " Начела која управљају маштом. — Али у овом послу комбпновања, конструјисања, који нарочито карактерише машту, грађа није све. Песнику који ствара лепе личности, сликару који замишља лепе лнкове, потребнаје идеја која даје правац, идеал. Он треба да чини избор између свих слика сећања које му сугерише живо једно и крепко памћење; а тај пзбор је могућ само тиме што уметник представља себи известан идеал. Идеал. — Тешко је дефинисатп ндеал, ствар најмање на свету опипљиву. Ништа јој нисмо ближе ако изјавимо да је ндеал лепо. Лепо само је јако сложен израз којн означава велик број врло различитих предмета. Какав однос може бпти, на пример, између једне лепе песме и лепе статуе? (Видите Лекццју XV.) Лепо је апстракција којом ми означавамо све што на наш сензнбилитет аналогно дејствује, све што нас узбуђује, све што нас пспуњава дивљењем. Има онолнко врста лепога, колико има различитих, посебних уметности. Песник, музичар, сликар, сви иду различитом идејом, за идејом какву им управо пружа њихова нарочита машта, њихов лични укус, који је различит према различитим природама и темпераментима. Па ако је и тешко дефинисатп ту идеју, идеал, нншта мање зато је поуздано да идеал постоји и да би без њега п машта пајбогатија у сликама сећања била немоћна за стварање, да баци у један калуп, да једном типу саобразн све појединостн с којима располаже. Улога маште у уметностима. — Машта је увек сматрана као песничка, уметннчка способност, пре сваке друге. Без сумње, таленат песнпка и уметника састоји нарочито из сензибилитета; али треба да се на жпве емоције надовеже моћна машта, која васкрсава велик број слика сећања, која уме даих преобрази, идеализује. Без маште, уметност би у свим својпм облпцима била само ропска фотографија стварности. Али, иако не осуђујемо литераран правац који сам себе назива реализам* п наШурализам,* ако п не мислимо омаловажавати интерес што га могу имати тачнн п пажљиви описи прпроде, — описи који иначе претпостављају интензивну радњу репрезентативне маште, — очевидно је да је уметност друго нешто, а не отисак природе. Уметност идеали-