Школски гласник

Стр. 228.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 13.

коју нам је оставио тај велики Њемац састоји се у овоме. Као што је свима познато, математика је форсирајућа мајка наука. И шта бјеше природније него ли сироту, игнорисану психологију бацити у наручје ове науке? То је покушао Хербарт. На темељу својих посматрања он је почео да гради своју математику идеја. Његови су резултати врло куријозни. Прпмера ради, ако имате какву идеју (представу) у вашем духу и друга представа хоће да ступи у свијест, тада настаје гужва између њих и оне једна другу пресују са силом која је пропора цијоиална: ::: . Наравно, читава та V а + в психолошка екскурзија бјеше апсурдна ствар. Математика служи се символима за квантитете (количнне). Кад говорпте о удаљености /, ви мислите управо толико сантиметара или километара; / иредставља број. Но, кад Хербарт говори о представи са интензитетом а, ту ие постоји никаква метода, помоћу које се даје икаква квантитативна индигнација о томе коликије тај интензитет (јачина); ои не познаје никакву мјеру интензитета и његова употријеба символа је апсолутно бесмислена. Ниједан математичар не би никада сањао о такој лудорији. Друга заслуга Хербартова састоји се у томе, што нам даје примјер како треба бити опрезан у неоснованој спекулацији. Хербарт је војевао против метафизичке спекулације; но он је опет пао у неку врсту математске спекулације (као и неки млађи филозофи новог доба), која не мање бјеше метафизичка сгвар. Али, ако је све што не досгаје проста квантитативна ескпресија за физиолошке •чињенице, зашто се онда не пође на посао и не мери исто онако као и у астрономији и физици? Али како? Како можемо мјерити интензитет бола или вријеме мишљења, или протезање такнућа? Ствар изгледа да је посве непоњатна. Један од најсигурнијих начина да се зађе у странпутицу састоји се у томе, ако се каже, да се нешто никад не може постићи. Еонт, (Сотрге), француски филозоф, рекао је једном приликом, да никада неће бити могуће казати компо-

зицију звијезда; четрдесет и три годипе касније употријеба спектроскопа дала је могућности астрономима да анализују сваку од њих. Хербарт је прокламовао да „психологија не мора експериментисати са човјеком; и инструменти за то не постоје"; на једном другом мјесту тврди, да се „психолошки квантитети не презентују тако, да би се они могли мјерити; они допуштају само непотпуно просуђивање". Деветнаест година послије тога Фехнер је публиковао своје велико дјело о психофизици, у коме је јасно и убједљиво доказао како је могуће експериментисати на духовним процесима и мјерити психолошка факта. Ал' о том мало касније. Из овога се јасно огледа је ли и у Ннглеској и у Њемачкој научно р.јешавање психолошких проблема било могуће помоћу побједе посматрања над спекулацијом. Сад се морамо повратити опет Галилеју за развиће још друге методе, експерименталне методе. Корак когјеГалилеј учинио бјеше прост, али моћан. Данас је нама врло тешко схватити стање духа у Галилејевом добу. Дјела Аристотелова сматрана су као коначни ауторитети за све ствари факата, и нико ни не сањаше да тражи факта на други начин до ли простим читањем књига. Међу осталим, Аристотело је рекао, да тијела падају у односима, који зависе од њихове тежипе. Поменути аутор, Лоџ (Ршпеегв оЈ:' Велепсе, стр. 90.) овако вели: „Но, он рече да тако нико не зна. Он није могао покушати. Он није био изнад покушавања експеримената, као н његове мале присталице; но, по свој прилици њему се није никад догодило да је сумњао о факту. Изгледаше тако природно да тежа ствар пада брже неГо ли лакша, и можда бн мишљаше о камену и перу и тако бјеше задовољан. „Али, Галилеј тврђаше да тежина не чини никакву разлику, да све пада с једном те истом брзином (па и камен и перо, али усљед ресистенције ваздуха), и да у један те исти мах допире до тла. „Но, он није хтио да се с њиме исмјевају и шалу чине. Он је знао да је на правом путу, и одлучи се да свакога