Школски гласник

Бр. 13.

ШКОЛСКИ ГЛАСПИК

Стр. 229.

увјери о фактима, у која је он био убијеђен. Тако једног јутра нред сакупљеиим универзитетом попне се на славни коси торањ, понесавши собом једну куглу од 100 фунти и једну од 10 фунти. Он их стави у баланс на ивици торња и онда их у један мах пусти. Оне скупа падоше и скупа љоснуше о тле". То бјеше токсин, звоно на ларму, чији је звук наговјештавао приближавање будућих војска експерименталиста, који ће по реду унићи у многе области људског знања. Порпјекло треће научне методе, наиме методе мјерења, треба такође тражити у древности. Древни астрономи детерминисали су, опредјелили су интервале времена за васиоиска тијела. Један навод: „Помоћу увађања астролабиума (звјездозора), Птоломеј и каснији александријски астрономи могли су одредити мјеста небеских тијела у луку од десет минута. Тринаест стољећа послије тога прогрес је био врло мали док Тихо Брахе (Тусћо Вгасће) иије учинио први корак у тачности, служећи се не само бољим инструментима већ н у томе што је престао да ннструменат сматра коректним. У истину Тихо је опредјелио грјешке својих инструмената и исправљаше своја посматрања. Он је такође пазио на ефекте атмосферске рефракције, и пође му за руком да дође до тачности, која је често пута и по 60 пута била тако велика као тачност Птоломејева. Но Тихо и Хевелиус (НеуеНиз) често пута варали су се за неколико минута у детерминисању мјеста звијезде, и велики успјех Ремера (Еоетег) и Фламстида (Пат8 (;еес1) бјеше тај, што су ту грјешку свели на секунде. Брадли (Вга<ћ 1еу), модерии Хипархус (Шррагсћив), то је још више поправио, његове грјешке у правој асценцијп, према Беселу (Ве88е1), кретале су се у времену једне секунде, а грјешке деклинације у луку од четири секунде. Данас је просјечна грјешка једног јединог посматрања — по свој прилици — редукована на половину или четвртину оног, што бјеше у добу Брадлија; и даљња екстремна тачност постигнута је умножавањем посматрања и њихове вјеште комбинације према теорији

грјешке" (Јеооии, Рг1пс1р1е8, 8с1епсе, Бопс1о 11, 1887., стр. 271.). Те грјешке у посматрању потекле су из околних прилика, од апарата и од самог посматрача. У научењаков посао спада епецијална штудија тих врста грјешака п начина како да се оне елиминују или контролишу. И тако бјеше људи сваке руке, који су добро пазили на своје сопствене својственоети; и шта бјеше природније него то, да су покаткад проучавали те својствености ради самих себе? Случајно то се дешавало ради специјалних сврха, уживања и т. д. Велика маса разноликог психолошког материјала (већим дијелом из оптике) сабрат је на овакав начин, и партикуларпа ваљаност тога лежала је у факту, да је образовало мјерења. Неопходно је било да је у неко доба човјек морао доћи до тога да развије систем духовних мјерења. Остављајући мјерења, палазимо на још једну другу методу, која се неопходно по.јавила у психологији, наиме, научна статистика. У својој математској форми, та је метода дар низа људи као што су Поисои (Ро188оп), Бернули (ВегпоиН) н Лаплас (Рар1асе). Њезину аиликацију на људска бића извео је Белгијанац (Кетле). Фехнер је истакао медијалну (средњу) и корисну средину у статистичком раду, и за собом је оставио досад пепублнковано али скоро иотпуно дјело о методама статистике. Галтон је употрпјебио статистику за антрополошко излагање духовних квалитета. Тако исто и Женевац Алфонзо де Еандол (1)е Сопс1о11е). У психолошком нспитивању то је добро примјенио проф. Ебингхаус (недавно покојни), Мојман (Меитапп), Тојндак (Тћогисћке) и други. Могућност успјешног употребљавања пспхолошког мјерења и статистике у комбинацији доказао је проф. Скрипчр у јенском психолошком лабораторијуму фпчр1иге, ХЈп1ег8исћип§ - еп ићег сИе ^еЈбН^е Ки^чскећт^ с1ег 8сћи1к1ис1ег, и: ЕЊГидкаш, ХеИбећгШ 1\1г Р8усћо1о§"1е шк! Рћу81о1о§'1е с1ег бјппебог^аие, св. X., стр. 161.). Коначна метода коју нмамо још да поменемо јесте метода математске анализе. Велики математичари често су се