Школски гласник

Стр. 230.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 13.

пута упуштали у психолошке проблеме и рјешавали су их колико је могуће било без осиовице експерименталних података. Закон релативности први је изрекао Данило Бернули у погледу на пспхичку ваљаност физичких својстава. Физичка својства имају вриједност или значење по нас само у толико у колико су она средства за изазивање осјета у нама. У том погледу добитак од једног дуката врло је различита ствар за богаташа и сиромаха; сиромаху је то донијело срећу за неколико дана, а богаташ то не би пи осјетио. Уовштавајући тврдњу можемо рећи, да је ваљаност било које физичке својине релативна према количини коју већ имамо. На темељу таких погледа као што су ова, Бернули је развио еквивалентне формуле за диференцијалне и логаритмичке формуле, што се нарочито огледа у т. зв. Фехнеровом закону. Даљње развиће скопчано је са Лапласом и Поисоном; резултате њихове усвојили су каснији писци о томе субјекту. Да би закон учинили опће психолошким, пишта није тако потребно као то, да се он стави у однос са мјерењима духа. Неопходно је било да се изнађу методе мјерења и унија доброуспостављених факата са методама анализе неопходно ће изазвати први пут тачну науку о духу. Овај пријеглед метода, које су заведене у научном истраживању у опће доводи нас до закључка, да ће свијет прије или касније морати тражити испитивање феномена духа према оваковим методама. Партикуларни начин примјењивања тих метода у већој скали захтјеваше развиће потпуније психолошке науке него што се могло постићи простим посматрањем, и са силама цивилизације и науке, нова психологија бјеше неопходна појава. А сада да коју проговоримо о врелима нове науке. (Наставиће се.)

РР"* Пошљите претплату на „Школскк Гласник".

Лпстракција. Од ГДБР. НОМПЕЗРЕП, Превео ВНСВ СТВЈИЋ. Односи међу апстронцијом и генералнзоцијом. Тешко је распознати, ако и не апстракцију од генерализацпје, иошто су то две различите радње, а оно њихове резултате, идеје које од њнх потичу. Апстрактна и општа идеја су одиста једно и исто. Неки филозофн, додуше, тврде да нма појединачнпх апстракција. „Ништа ми не иречи, каже Рејд*, дч обратим пажњу на белину листа хартије који је преда мном; и белина овог индивидуалног предмета је апстрактна идеја, и ако није општа идеје". Ми свакако можемо, помоћу чула која су природна оруђа анализе, опазити на предметима издвојене квалитете, облпк и боју, независно од тврдоће, мириса и куса; ми свакако можемо, помоћу пажње, посматратн облик неке књиге, независно од њене боје. Али ове перцепцпје, ове искључиве рефлексије нису, заправо, апстракције. Права радња апстракције почиње, у ствари, тек онда кад се идеја о једном квалитету, издвојена од сложене целине, удружи с ндејом о сличном квалитету, опаженом на предмету истога рода, кад, једном речју, пдеја тежи да постане општа. Према томе нема смисла разликовање апстрактнпх од општих ндеја: све што се може рећи о једнима примењује се једнако и на друге. Опште идеје И језин. — Питање је да ли би, без употребе речи, људски дух могао имати општих идеја. Велик број филозофа, које зову номиналисти *, мисли да су речи безусловпо потребне да би се схватило оно што је генерално; опште ндеје би, по њима, бпле само заједничке именице, натписи стављеии на збирку предмета. Дух, заправо, не би бпо способан да мисли оно што је онште. „Општа и апстрактна ид*ја, каже Тен, јесте име, ништа више него име, и м е, з н а ч а ј н о и р а з у м љ и в о, неког низа сличних чињеница, или класе сличних личности, и р а ћ е н о обично чулном али неодређеном представом о некој од ов«их чињеница или личносги". (1) Ово је апсолутно и погрешно мншљење. Речи су без сумње потребне да фиксирају општу идеју, да сачувају њену слику сећања, да омогуће јој употребу, али нису неопходне за постанак оихите идеје у духу. Било би немогуће разумети како ми приписујемо општим речима некн смисао, кад не бисмо имали донекле моћ да мислимо општу идеју пре него што говоримо опште речн.

(I) Наше, Ре 1' шМН&епсе, 1. П, р. 241.