Школски гласник

Бр. 18.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 313.

По педесет иута ваља отпевати по ко.ји одељак. Зиају то и наши свештоници, а то ће и бити узрок, да се они врло нерадо примају дужности, да макар младеж, а требало би и школску децу, наравно уз награду, где нема појца, науче бар најнужније из црквеног појања. Нема већег свечаног дана, особито Ускрс, Божић, Богојављење, када деца заједно са учитељем не промукну. Није учитељима само тегако певати у цркви, него је тешко и децу научити. То је заиста тежак и напоран посао и то нема нигде, само код нас, да се толико захтева од — школске деце! Зашто не учимо сви, који разумемо црквено појање, одраслн.је? Зато, што нико неће, јер је најтеже, па богме ни наши свештеници. Па шта видимо? Чим које дете сврши школу, не видите га више у цркви, или ако великим свечаником и дође, склања се за старије, да не мора — нојати! Он као мисли, за пет година свога гаколовања дао је живој цркви свој део — те сада неће вигае за њу да зна. Па то јога све није доста, него пре неколико година издала је наша Конзисторија нов пропис, који је додуше у већ споменутом, само са ознаком „где прилике дозкол.авају" да морају деца од Ускреа, па до краја школске године ићи иа свакодневно јутрење! Деца се морају скупитн у 7 е. и чеврт на осам на кратко јутрење, после поново у школу. Има ли ово смисла? Та гато је сувигае, па да је мед, досадиће. Деца се не скупе сва у 7 с. Па та јурњава у.цркву за време јутрења, па после испричавања учитељу ради недоласка и т. д. По моме најдубљем уверењу, овим само одбијамо децу од цркве, позивајући их у њу и кад треба и кад ие треба. Када ћемо се опаметити, те олакшати деци, да мало и своје детињство проведу? Зар не би ово било доста, научити децу одговарати на јектенија, Херувику, Достојно и Причасно, тропаре и кондаке на Божић, Ускрс, Богојавлење, Св. Саве, а тропаре само на оне свеце, на којима има највише свечара, једну божићну и песму св. Николи? Зими не приморавати децу да иду у цркву када је хрђаво време и хладноћа,

јер црква не тражи здравље дечје. На укопе, особито зими, нека се траже одрасла деца, пофторњаци. Тако би требали, дакле, да олакшавамо деци, па ће она заволети своју цркву и неће од ње бегати. Ето вам узрока, зашто су цркве празне. А шта жива црква тражи од учитеља и ни од кога другога? Да у цркви, са школском децом и сам обавља две трећине посла у извршавању обреда црквених по.ј ањем и да баш ои, сам учи гаколску децу црквеном појању без награде или уз малену, худу награду. Зар не би могли и свегатеници учити децу црквеном појању? Та то је њихов специјалан позив. И видите, они се не примају тога, а замерају многи учитељу, гато тежи, да са себе скине ту обвезу, а многи ту тежњу криво и схваћају, импутирајући учитељству другу тенденцију. Али, руку на срце. Нису томе криви свегатеници. Има ли тога човека, тога сталежа, на свету, који се ие би радовао, те настојао, ако може, да са себе скине извесне дужности и преда другоме или, да на себе не преузме извесне послове, ако не мора? Нарочито оне који нису његовн, него су му силом наметнути. Некада су били учитељи само појци и учили цркв. словенски језик и нигата вигае. До пре само двадесет пет година, ти су се учитељи свађали због певнице н врло би радо долазили и на „полуношннце" које су стари неки нагаи свегатеници одржавали. 0 славама црквеним је права јагма око појања. Најпосле нису друго шта ни умели и појање им беше све и „јестество" чиме су брилирали у народу, а неки као „чувени" појци долазили до мале пусте славице. Ниси им веће радости могао учинити, него кад си им похвалио глас. А ко би настојао, да им одузме појање, додирнуо би их у живац. Тако је појање и учење деце у појању остало лепо на учнтељима, јер се нису томе противили. Бегае такво доба. Настаде ново. Модерна гакола тражи правог учитеља и само учишеља. Ко хоће и појца оваквог, какав је данас, нема правог учитеља ни праве гаколе. Од многог рада, а слабе награде, малаксава, те и поред најбоље воље, не може вргаити