Школски гласник

Стр. 312.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Вр. 18.

глеској могу од нас узајмити мустру. И ти захтеви суједнаки зими, лети. Жива одрасла црква не ирави разлике, особито они чланови, који немају своје деце. И ми сви ћутимо. Зашто? Што ће они, који немају ни појма о дечјој души, ии појма, како се развија љубав у деце за своју веру, цркву, гракнути, да си безверац, а међу тим ми радећи, овако баш радимо у корист вере, живе цркве. Зато је врло нужно, да о овоме поведемо озбиљан разговор. Замислите мећаву, кишу, влагу, блато. Субота је. Свршило се предавање у топлој школској дворани. Звони други пут на вечерње. Многи интелигентнији су већ пре тога послали своје служавке и „измолили" децу ради тога и тога, а у ствари, да им деца не иду у хладну цркву. Сада из топле собе, са свом децом у хладну цркву на вечерње, на коме од живе цркве осим учитеља, свештеника и црквењака нема никога. Деца су ту по заповести — команди, као и споменута тројица. А не би ни они дошли по невремену, да не морају. Петоро-шесторо је деце побегло, те је учитељ и потрчао за неким, попретио му, али се братац и не обзире. У понедељак због бојазни и не дођу у школу, него место њих дође родитељ — социјалиста или други који члан цркве са протестом. На вечерњу настане једно ужасно свеопште кашљање и кијање, цупкање слабо обувеним ногама. Озебле ручице у џеповима, у девојчица, која нема топлу мараму прекрштену преко груди, под кецељицама. Функционари ни да мрдну очима. Пропис је. Маневри се распуштају у непогоди, а ми децу држимо у хладној цркви, мноГу полуодевену. Сутра-дан, недеља и светац, ако је непогода, нема их ни трећина, а каткад ни за облачење, јер су сада у власти родитеља, а ови не пуштају децу, што је сасвим разумљиво. После се опомињу и буде их у идућу недељу или светац више, али само силом. У пролеће и лети, не мораш их гонити а особито у свечане дане, у којима им црква спрема радости. Врбица, трава у цркви, цвеће на Ђурђев-дан и т. д. Ту су они са целом душом својом, красном, дечјом

душом. У нонедељак, а после светаца са невременом, кашљање у школи, а многи изостају — прехладили се. Зашто да присиљавамо децу на полажење јутрења, вечерња и службе када је хладноћа и невреме? Нека им је тада од воље, а добро одевена и старија деца, па ће и тада доћи. Тражи ли то од нас Бог и вера? Не. Та и у самом катихизису стоји: „Када год може'%.. Снег, блато, киша. Школски је дан. Укоп је. Наредиш децу. за облачење. Морају да иду. Газе блато, поје целога пута. И нико да погледа у лице, очи детета. Прочитао би му из ока, како му се увлачи мржња према цркви, рипиди, свештенику, учитељу. Када није школски дан, не можеш их искупити, јер немају воље, а и инстинктивно осећају, да прети опасност њиховом здрављу. Шта ово значи, јасно нам је. Даље: Деца су целе недеље слушала предавања у школи, те се у недељу, у осам сати искупе на каталог и тамо, где нема катихете, а где и има, али не долази, да им чита еванђеље и тумачи, поје до службе, јер жива црква захтева и сувише од деце у црквеном појању. Основа од 1891. коју је саставила наша Архидијецезална конзисторија у Карловцима, а кр. земаљска влада прописала, тражи само од деце у првом разреду осим одговарања на јектенија све прокимене у осам гласова пред апостолом и „Вси језици восилешчите". А од старијих разреда и сувише. У многим се местима туже, да деца не певају више лепо, као некада. Али, некада се није друго ни учило, осим цркв.-словенски и -— појање, а многи су стари учитељи до пре десетак година више неговали црквено појање, него остале предмете, јер за прво беху много способнији. Осим црквених песама на недељним службама (и херувика, достојно, причасно) траже се сви тропари и кондаци, Благослови душе и Хвали душе, Тело Христово, Вечери твојеја тајнија, песме Божићње, Ускршње и т. д. Колико учитељ намучи и себе и децу док ово све научи, знаће само онај, који зна, како деца тешко уче теже мелодије, а наше су цркв. песме готово све тешке.