Школски гласник

1)[). 1.

квом селу где шеве не певају. Само тада би умео човечно заступатн праведну учител.ску ствар. А ако хоћемо право да кажемо, и учитељи сами слабо се крећу и живота показују у свима својим стварима. Има их и таких који се пусте да буду туђе оруђе те кваре учитељску ствар. Неки су оиет. у својим локалним приликаМа, уснели да поправе понешто своје материјално стање и даље их се не тиче нико. А веЗшна их је који скрштеним рукама стоје и чекају. Уздајући се да ће нешто боље само од себе доћи, чекају иавикнути на трпљење. Чекају да можда неколицина агилнијих њихових другова крећу ствар, а има их који се не одзивају ни такој акцији. Сви они који остављају учитеље, да у тако тешком иоложају живе и врше своју напорну службу, свете сс љуто не учитељима, него будућности народној. Не само по учител.е, него је и по народ велика корист, да се плате учитељске што пре доведу у ред. Годинама се о томе говори и пише, алн позвани чиниоци, из неке умишљене штедње увек дођу до резултата да нема средстава. Кад бн то у истину било тако, не би се могло с правом много ни приговарати. Но мџ видимо да није тако. Кад се поправљају плате других чиновника онда мора бити извора, онда се народнн џеп не штеди. Народ сам ио себи није ни тако хрђав, ни тако бедног стања, да не би хтео и могао поднети такав издатак. Само кад би се са позване стране утицало у том правцу. У истину, народ не би дао никакав порез да пе мора. То он и сам признаје, а признаје и то да ће дати ако мора, јер вели: „Кад се мора, није ни тешко." Какве огромне терете не поднесе народ, за одраслије чланове своје породице, за своје синове који су за женидбу и кћери које су за удају. Какве се колосалне своте не избацују за силна непотребна одела и друге украсе тих чланова породице, па зар у корист оних ситних, малих чланова породице, школске деце, не треба ништа жртвовати? Та само да сваки старешина да стотинити део на просвету своје мале деце, од оног

Отр. 3.

протраћеног новца, што изда на раскош својих ђувегија и удавача, па би се обилато снремило и школских зграда и учила и учитељских плата. Учител.и би требало да купе податке, на умешан начин, по својим местима, колико се, о којој сеоској слави или већим празницима, издало на одело и свет би се запрепастио, какве се своте потроше на непотребне крпе, које брзо изађу из моде и постану излишне, јер је друге сезоне стигла већ нова мода и према њој треба расипати новац на нова одела. Нису учитељи себичњаци који не маре, ма народ отишао у просјаке, само нека њима да добре плате. Не, тога код учитеља нема, већ код других сталежа. Али кад се даномице види по свима нашим крајевима, оно расипање новца на разне излишности, кад се у целом нашем друштву диже протест против тога, с којим правом друштво ондаговори, да за школу и учитеље нема извора, да народ не може те издатке поднетн. Да ли су раскош, процесање, теревенке, потребнији него школа? Да ли је паметније и човечније, да силне огромне своте за те непотребности, покупе у народу разне творнице одела и иића и свакојаке адвокатске канцеларије, које ће иосле довести народ до иросјачког штапа или је паметније да народ потроши тек стотинити део тих својих издатака више но до сад и за такав незнатан издатак стече више личне интелигенције, која ће га задржатп са тог стрмоглавог пута и помоћу културе га излечити од заразе раскоша којој све већма подлеже? Култура би довела народ до свести, да не сматра школу и учитељски наставни рад, као нужно зло. Култивисан народ би радо и сам давао жртава у јачој мери на просвету, јер би познао да је помоћу културе заштедио знатне своте које је пре тога излишно бацао. Култура ће а пре, а после доћи, само је питање каква. Ако српско друштво не увиди што скорије, да се у корист српске културе мора више жртава поднети, оно ће дочекати, да ће те жртве трошити на страну културу, која је ту близо. Жалосни примери нам сведоче, да су $

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК