Школски гласник

Стр. 8.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 1.

радњама, јер он не зна бичеве који детерминишу његову вољу И Спиноца им се придружује кад тврди да „свест о тобожњој слободн није него н<јзнање узрока који чине да ми раднмо". ■ . Поређења Хобса и Бела су потпупо нетачна, а Сппноцино објашњење је у протнвречности с искуством. У ствари, не треба замењпвати нн жељу, коју ови филозофи приписују чигри п стрелици за показивање ветрова, ннти извршење радње с одлуком која њој претходи. А, у наведеним примерима, нмамо само хппотезу о жељи коју би осећала етрелица за показивање ветрова, п хипотезу о покрету који бп извршила чнгра: а немамо оно што је суштина вољне радње о каквој ми пмамо пскуство: Иначе, никако није истина да је свест о елободи само знање мотива који чине да радимо, него је напротпв та свест тим живља, што боље мп познајемо мотиве којима се детерминишемо. Само у случајевима кад радимо с рефлексијом, уз пуно познавање узрока, верујемо ми да радимо слободно. II напротпв, кад год пзвршујемо чине о којима себи ие дајемо рачуна, кад смо детерминисанн разлозима скривеним, непознатим, слепим нагонима, нама онда није шг на крај памети да ове радње приписујемо нашој слободи. Тачније би дакле било да се свест о. слободи налазп у сталном друштву с познавањем мотива којима се ми детерминишемо. Осећање слободе може да буде илузија, али ова нлузија поуздано не зависи од незнања мотива који управљају нашом одлуком. Етннкн Д0Н03Н. — Етички докази за слободу јесу посредни докази који састоје у овом општем исказу: „Ако не постојп слобода, онда треба да нестане моралних појмова о обавезн, о дужности, о одговорности: они онда немају више смисла, ннкаквог разлога да поетоје". Дужност, у истину, претпоставлза могућност. Морални закон мп наређује да чиним добро, али су његове наредбе пакосно подругивање, ако не зависи од мене да ли ћу их иослушати. Одговорност без слободе је шимера. Ја се осећам одговоран за све оно што чиним слободно, за моје погрешке, пороке; а не примам никакву одговорност у природним сво.јим слабостима, ако због болести не одговарам захтевима којп се на човека стављају, ако мн погрешке потпчу од ирироде, а не од мојпх дела. Очевидно је да су морал и егзистенцпја слободе солидарни. Ако порпчете слободу, онда има само леппх или ружних бића, корисних пли штетних; али оида нема више људи добрпх нли рђавих, честптпх или порочних. зб<'Г пропуштена неговања и веџбања тела. Ко би нребацивио слепцу од рођења? С разлогом га сажаљевлмо ради његове несреће, али цео свет оправдано ооуђује онога који постлне слеп због навике на пијансгво или због другог каквог порока" (1). СВЕОПШТЕ веровањв у слобсду. — Све чињеипце људскога жпвота сведоче о свеошптем веровању у слободу. Без њега је немогуће објаснпти обећања, уговоре, казне п иаграде, савете и претње, кајање, итд. Ако.ја нисам слободан, онда обећање постаје несмнсао. Одиста, или ћу ја битн фатално детермннисан да учиним оно што обећавам, и онда чему да се везујем бескорисним обећањем? или ћу бити фатално детерминисан да учнним протпвно томе, и онда је бесмислена обвеза коју сам узео на себе. Тако су исто казне п награде оиравдане само ако су упућене слободпом створењу, које је одиста одговорно за своју радњу. „Ззр човск, каже Аристотел, н**је отац гвојих радња као и своје деце? Ово је доказано владањем < вих људи и еведочењем законодаваца. Они казне, лакше или теже, оне који чине грешне радње, кад год ове радње нису резултат ириморавања или незнана за које није крив оптуженик. Папротив, они одликују и награђују творце честитих радња; али у свим радњама које не зависе од нас, нико нас и не помишља гонити да их учинимо. Свако осећа да би било без користи обвезати се да нам, на пример, неће бити врућика или зима, да нам гладов^ње неће бити непријатно, да нећемо осетити ову или ону сензацију, пошто ћемо их ми исто толико осетити и поред свих обавеза"... Било бн, одиста, без користи прибегаватп саветовању илп претњи, кад човек коме се обраћамо не би био слободан да своје одлуке п чине измени у иравцу који му ми озпачујемо. Цео људскп живот, у својим ииституцијама, у евојнм законима, основан је на веровању у слободу. „Ја не чиним ни јсдне радње, не изговара.м ни једне речи која не би иретпоставл»ала веровање у моју слободу и у слободу других. ПЈта је закон који л>уди претресају и прогиашују уз толике церемоније? Шта је с-. д где оии узимају Бога за сведока њихових пресуда? Шта је губилиште на коме одузимају част и живот овом брату који има да иепашта кеки злочин? Пореците веровање у ек>боду, и друштво ће се срозати". (2) Али, рећи ће се, све то доказује само толико да људи верују у слободу, а ие и да онн имају разлога да у њу верују. Ми ћемо одговорити да тако свеоића' чињенпца нма много изгледа да буде саобразна стварности; н да је нама најзад довољно то што сасвим од природе верујемо у слободу, што смо неодољиво упућени да верујемо у њу, чак н онда кад докази филозофа успеју да нас задахну нзвесним сумњама у солидност нашег веровања. Разнн облкцн фаталнзма. — Одувек је слобода била порицана, алп се фаталпзам, пли иорицање слободе, јавља, било у религијском

„Ником ее не замера, рекао је још Аристотел, ако је накава од природе, али ее осуђују они који су наказе

(1) Ариетотел, Етнка Никомаху, св. II.. VI. (2) Ј. 8ш10 П , 1е Беуо1г.