Школски гласник

Бр. 1,

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 9.

веровању, било у филозофскнм еистемнма, у великом броју облика. БОГОСЛОВСНН фатализам. —-Код древних народа, код мухамеданаца, у пантеистттчкој* филозофпји, признаје се нека сила пли више божанство над човечанством, чија воља управља свим догађајима и не допушта човеку никакве слободе. Ова тајапствена сила је оно што су Грци и Римљани називалн судбина, фатум. Ма колико се човек напрезао у борби против судбине, биће му онако како судбина одредп. Муслимани кажу: „Тако мује писано." Чак и у хришћанској верп је остало нешто трагова од тога схватања судбине, замишљене, додуше, у личности Бога, који је апсолутан господар свпју догађаја овога света. „Човек судп а Бог расуђује". Идеја милости*, првп услов за врлину, то јест идеја тајанственог надахнућа од Бога које његова повлашћена створења унаиред чини склона за добро, та идеја пма непосредних веза с фаталпзмом. У неким хришћанским сектама .је веровање у иредестинацију* постало догмат. То су застарели облици фатализма, и модерна наука се не мора код њпх дуго задржавати. ФИЗИОЛОШНИ фатализам. — Др.\т" фаталисти су као узроке којн одређују љ>,удске радње призивали климат, расу, темпераменат, најзад, физиолошке услове човекових психичких способности. „Вез материјалне промене у нервнОхЧ еиетему и, рејцимо, у мозгу, каже Мод» шот,* нема вољних покрета. „А 'и та промена долааи споља. ЈЈромена ее односи нрема надражају као дејство према увроку који га ствнра. „Овај разлог показује на еаевим веровагап начин да покрет ке потиче из неке тобож слободне воље. „Бол^е би било рећи да је воља нуждан израз извееног стања мозга створеног спољашњим утицајима... „ 1 1овек је резултанта својих нредака, своје доји.»»е, месга, тренутка, ваздуха и времена, звука, светлоети, своје хране и одевања. 1Г>егова је вол>а поеледица свих ових узрока: она је везана за какав мриродан закон који ми препознајемо у њеној појави, као што је планета везана за своје кретање, биљка за земљиште на коме расте". (1) Ово су претераности које се ничим не могу оправдати. Темпераменат, физиолошкп услови, спољашњи утицаји свакако ограничавају људску вољу и сужавају круг у ком се она креће. Али свн ови узроци, ма како моћни билп, ипак пе укидају слободу. Човек зависи од природе; али он налази у себи ослонац да се одупре сиољашњим утицајима и да одржп сву личну самосталност. Психолошкн фатализам илн детермнннзам. Психолошкп детермннпзам је у истину модеран и научан облик фаталпзма. Ми смо већ рекли шта се може одговоритп па његово доказивање, засиовано нскључпво на нужном односу узрока према дејству н иа апсолутно одлучном утицају који би мотиви, а то бн

(1) Мо1е8с1шМ, ЕлтазћшЕ Деа ]Је1>ец8, В. 1).

били узроци, вршили на радње, које су дејства. Без сумње, детерминистима треба нешто одобрити; треба са њима признати да, сматрана у извесном тренутку нашег живота, наша слобода није потпуна нп апсолутна. Ми немамо моћ да напрасно прекинемо са својом прошлошћу, да се отресемо сваке солидарности с оним шго см.о претходно учинили. Не, ми морамо рачунати с утицајем наших навика, напшх укорењених тежња. Али, нод самим овим условима, преостаје један део радње по нашој вољи. Детерминисти кажу да би слобода била прекид континуитета у нужном низању дејстава и узрока. II они бн имали право кад бисмо ми говорили о некој слободи апсолутно незавнсној, недетермпнисаној, ослобођеној од сваког услова. Али је воља управо онај узрок који делује у слободнпм нашим одлукама; п овај ефицпентан* узрок се сам детермннише према другом неком узроку, који је сврха што је треба постићи, мета којој се промишљено тежи, једном речју финалан узрок наше радље. СлобОДЗ И ум. — Слобода дакле није ништа друго него моћ да се ради но идејама, другим речима, моћ да се покорава уму. Што смо више умни, тим смо слободнији. Ми дакле имамо као неку слободу да постанемо слободнији, да без престанка новећавамо своју слободу. До нашег напрезања стоји да се све више и више ослобађамо насртаја инстинкта, власти сензибилитета, непромишљених ћуди п да постајемо све више споеобни да нмамо. себе у власти, да сами собом уцрављамо, повећавајући код нашег владања област рефлексије и ума. РЕЗИМЕ. 179. Морална слобода се не замењује ни с физичком слободом, нп са грађанском, ни с политичком елободом. 180. Морална слобода нли слободна воља јесте моћ да се по својој вољи тетерминишемо на радњу коју смо изабрали. 181. Није тачно да се слобода детерминише својевољом, као што то схвата.ју прнсталице слободе индиференције. 182. Слобода се одлучује према једном мотиву; али тај мотив постаје нај јачи само зато што га воља одабере. 183. Докази за слободу јесу: непосредна свест коју о њој имамо ц иоследице које бн за собом повукло, нарочито за морал. порицање слободе. 184. Ми смо свеенн да смо слободни у тренутку кад промпшљамо, кад се одлучујемо, кад извршујемо вољну радњу; ово осећање наше слободе траје и ношто је радња већ нзвршена. 185. Свест о слободи не само да не значи незнање мотива којп чине да ми радимо, него је она, напротив, тим јача и тим живља, што