Школски гласник

Стр. 23.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 2.

ПСИХОЛОГИЈЛ И ПИТЛЊЕ 0 ДУХУ И ТЕЛУ. Од ГНБР. НОМПЕИРЕП. Превео ВДСД СТВЈИЋ. ЗАКЉУЧЦИ ПСИХ0У10ГИЈЕ. — ТЕЛО И ДУХ. Рационална пеихологија. — Спиритуализам и материализам. — Дуализам људеке природе. — Сведочење евести. — Разлика међу психолошким и физиолошким Феноменима. — Противречни атрибути материје и мисли. Јединство духа. — Истоветност духа. — Душа је сила. — Приговори материјалиста. — Општи приговори. Односи између мозга и мисли. — Критика ових приговора. — Замењивање једног дела мозга другим, — Шта је то материја? Рацноналиа психологија. — Питање о егзистенцији душе, то јест о иринципу материјалном, различитом и независном од тела, не спада у област емпиријске психологије: оно спада у рационалну психологију, у метафизику, једном речју емпиријска психологија само описује сукцесивне чиљенице: она може, пошто је само оруђе посматрања, да оипсује, набраја, класификује фепомене; она не може да се непосредно дпгне до онога што је Кант назвао нуменон*, то јест принцип вишп н неиристуиачан искуству, душа која је супстанција и узрок мисли. Не хотећн изићи из оквира овог уџбенпка, ипакје потребно да, на завршетку, поставимо питање о спнритуалпзму и материалнзму, то јест о двама великим доктринама које дају противна решења проблему о мнсленом принципу, од којих га једно одваја од тела, а друге га замењују с телом. Спиритуализам и матвриалнзам. — Однста су одувек, у филозофским школама, стојале једна другој насунрот две противне хипотезе. Прва се позива на крупна имена Платона, Аристотела, Декарта, Лајбница, Канта, итд.: она призива сведочење религије, она је нарочито веровање светине, опћег мишљења. Друга има за свој углед да захвали Холбалу,* Хелвецнусу,* филозофима XVIII. века уопште, а нарочито модерним физиолозима које је искључиво проучавање мозга често навело да порпчу егзистенцију душе. Дуалитвт људснв природе. — Неосиорир је да нас природан инстпнкт уиућује да прпзнамо дуалитет нашег бића. Одувек су људи спонтано веровали у разлику међу физичким и психичкнм. С једне стране, они се осећају прпковати за материју; са друге стране, они теже за оним што је бескрајно, идеално, за нематеријалним светом. „Шта је то душа?" питало је неко дете своју матер. И одговарајући само, додало је: „Ја сам нашао: ја те волим са душом!" Од овог дуалитета нашег бића, од ових противннх и чак противречних тежња, човек

је био прпродно наведен да закључи како у у њему заједно егзистирају два принцппа, дух и тело. СВЕДОЧБЊБ СЕЕЕТИ. — За оправдање овог разликовања рефлекспвна мисао држн да је нашла чврст ослонац у свести. Свест би, ио Декарту и филозофима његове школе, неносредпо откривала егзистенцнју душе. „Из самога тога што .ја поуздано сазнајем да егзиетирам, и да ипак не опажам да би ма која друга ствар нужно припадала мојој природи или моме бићу, сем што сам ја ствар која мисли, ја саевим добро закључујем д^ моје биће састоји само у томе што сам ја ствар која мисли, или еупсганција чије цело биће или природа јесте еамо мишљење. „Па и ако ја можда, или управо ноуздано, као што сам малопре рекао, имам тело с којим еам присно спојен, ииак, зато што ја с једне стране имам јасну и разговетну идеју о себи самом, да еам само ствар која мисли и непроеторна, и што са друге стране имам разговетну идеју о телу, да је само етзар просторна и која не мисли, поуздано је да сам ја, то јеет моја душа, по којој еам ја оно што јееам, потпуно и у истину различита од мог тела и да она може бити и егзистирати без њега." (1) Декарту је дакле душа бнла разумљпвија, њу му је бпло лакше сазнати него тело. Алн је врло лако одговорити му да тело, чпју не-егзпстенцију, он у хппотези допушта, не престаје егзистирати зато што се њему допало да претпостави његову не-егзпстенцпју. Разлнка у свести о двема идејама, о идеји тела и пдејп душе, не значи реалну подвојеност обеју егзистенција. Залуду Декарт тврди даје суштнна његова бића једноставно што он мисли; то је, од његове стране, чист појам који не укида реалну чнњеницу да, наиме, тело увек прати нашу мисао п егзпстира са њом. Разлнна мвђу пснхолошким н физиалошиим феНОМВННМП. — Треба дакле одбацити картезпјански разлог као који не вреди н тражпти другде, ако је могуће законнтп темељ спирптуалистпчкпх веровања. Да ли ће разлпка међу психолошким и физиолошким феноменима код које се нећемо вшне задржавати (Видите Лекцију I ), бити довољна да се постпгне ова сврха? Свакако се ова два реда феномена дубоко разликују: једнн су непосредно обасјанн свешћу, а други утонули у ноћп несвеснога. Али, да лн је слободно пз разлике међу двама низовима феномена закључнти да су различити узроци који их производе? Шта да се одговори материјалистима који ће нам рећи: „Без сумње, свест је друго нешто пего несвесно кретање делпћа код матернје, него телесио треперење мождћних молекпла; алп је она њпхова последица, она од њих завпси: зар не видимо свакодневно, у преображајпма материје, сукцесију врло разлпчитих феномена, који су ипак нотекли из једнога н нстог иринципа? Зар се кретање не преображава у свет(1) Беесаг^еб, 81 х 1 е т е ш е с\ 1 ^ а "51 о п.