Школски гласник

Бр. 2.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Стр. 24.

лост, у топлоту? Зашто се кретање не бн преобразило у мисао?" Протнврвчни атрибутн матернје н мислн. — Јединн јак разлог који се може изнети ттротив материјалиста, јесте тај што пспхолошкн и физиолошки феномени нису само различни, него иротивречни. Постоји апсолутна противречност међу атрпбутима материје и атрибутима мисли. Пошто је материја оно што ми иојимамо да она јесте, скуп небројенпх и дељпвих молекила, изгледа немогуће да она буде прпнцип мислн, чију једноставност или једпнство, па н пстоветност нам свест открива. ЗВДИНСТВО дрха. — Сви филозофи, од Платона н Аристотела до Канта и Кондијака, су констатовалн јединство мислп. Интелектуалне радње састоје у свођењу мноштва на јединство. Судити значи уједпннтн вшне идеја. Закључивати значи ујединити више судова. Чињенпца је неосиорна: какве закључке можсмо из ње повућп? Материја, будући битно дељива, слол^ена из делова, не може бити, тврди се, принцип мислп, иошто је субјект мислн нужно један н једноставан. Кондак је с нагласком п тачношћу нстакао вредност овога доказа: „Тело, каже он, у колико је епој делова, не може бити еубјект миели. У иетину, хоћемо ли мисао разделити на све еуиетанције из којих је тело сложено? То, нрво, неће бити могуће кад мисао буде само једина и недељива нерцепција; на другом месту, ту ће иретпоставку требати одбацити и кад миеао буде образована из извесног броја нерцеиција. Нека буду А, В, С три еуистанције које улазе у састав тела и деле се на три разне перцепције: ја иитам где ће чзе учинити поређење. То неће биги у А, пошго не може поређивати иерцепцију коју оно има с нерценцијом које оно нема. Из истог разлога, то неће бити ни у В, ни у С. Требаће дакле признати тачку саетајања, супстанп,ију која би у исти мах била и једноставан, неде-вив еубјект ових трију перценција, различиту нрема томе од тела, једном речју душу".. (1) НСТОВВТНОСТ духа. — Истог је рода онај разлог којп се изводи из личне исшовешносши. У истину, п поред сталне покретљивостн нашнх стања свести, ми сву ову сукцесију осећања и мисли везујемо за наше Ја. Истоветност нашег Ја је констатована памћењем које њу о.ткрива и које се у исти мах не би могло објаснити без истоветности: памћење очевндно претпоставља непрекидност једне исте егзистенције. Са друге стране, одговорност вшпе не постоји, ако се ие призна нстоветност моралног субјекта. Ја само зато и данас одговарам за оно што сам учинно јуче, за оно што сам учинио-Пре годину дана, пре две године, што сам: она иста личност. Међутнм, матернја се непрестано мења и обнавља се у свим својпм делићима. Дешава се непрекидна измена молекила између нашег тела п спољашњих тела. То је оно што физиолози назпвају витални вртлог.

(1) Сои<1Шас, Соппа188апсе ћшпате, раг(. I., сћар. I.

„у живим телима, рекао је Кивије, ни један молекил не оетаје на месту: сви сукцесивно улазе и ивлазе; живот је непрекидан врглог чији правац, ма колико да је живот сложен, оетаје сталан, као што остаје стална и врста молекила који су ионесени тим вртлогом, али не индивидуално иети молекили. Напротив садашња материја живога тела наскоро неће више бити у њему, а ииак је њој поверена на чување снага која ће приморати будућу материју да се креће у истом правцу као и она". Душа јВ сила. - Другп један аргуменат спиритуалиста је у томе што инерцији материје, која је неспособна да се сама покрене, стављају на супрот спонтаност мисли која сама себе детермиишпе. „Сваки материјални молекил нрима радњу и еаоппггава је другом молекилу, али је сам не ироизводи. Сваки покрет је последица и преображај иретходних иокрета. Материја је инертна, то јест неспособна да сама измени своје стање: кад је у миру, она остаје у миру; кад је у крегању, оетаје у кретању". (1) Како да се онда замењује пнертна материја с принцппом људске воље н људске слободе? Прнговорн матврнјалнста. — Материјалисти-се позивају, нарочито у старим школама, на утпцај што га на развиће мисли врши доба, старост, болест. Психичке способностп расту с телесним силама, са њима опадају и гасе се; болест их уснорава; наш духје изложен утпцају наступа грознице. Како онда невероватп, рекло се, у нстоветност двеју снла које у свом развићу теку иаралелно, које расту, мењају се, гасе заједпо? Сви се обп иреговори везују за велпкп став о утицају физичкога на нсихичко. Не може се, у истпну, иорицати да наше пнтелектуалне функције великпм делом завпсе од стања нашег тела. Просвећенп сииритуализам пи на који начин ие иорпче узајамни однос међу физичкпм и психичким. Још Босие је рекао: „ т 1овек је једна једина и пста органска целина". Али утицају фпзичкога на психичко, сипритуалисти с правом стављају на супрот низ обратннх чпњенпца, које све нагнњу да утврде утицај нсихпчкога на фпзичко. Машта, страсти, воља, енергија карактера, реагују на здравље, на фнзполошке функције, и сведоче тиме за егзпстенцију пспхпчке спле која се разликује од физичких сила, пошто она, у извесној мери, може да их подложи својој власти. Из свега овога треба без сумње закључити да су тело и дух тесно спојенн, да међу њима ностоје дубоки односи и узајамна завнсност; али бп се прекорачиле дозвољене последице ових чињеница кад бисмо из њих хтели закључити да психичке способностп потичу од физичких способности. „Све би то тако ишло, каже с правом Марион, и кад бн тело било само пратплац и оруђе пспхичког живота у овом свету." Односн НЗМВђу мозга н МИСЛИ. — Доказивање савремених матерпјалиста се више никако не зауставља код опћих одиоса међу физичким