Школски гласник

Стр. 25.

ШКОЛСКИ ГЛАСНИК

Бр. 2.

и психичкпм животом; његово је тежиште скоро искључиво у ирисннм односима између мозга и мислп. Ево формуле те доктрнне у свој њеној јасноћн: „Сваког научњака упућује, ја мислим, логика, каже К. Фогт,* на миеао да су све споеобнооти које ми разумевамо под именом душевних оеобина само Функције мождане супстанције, и, ако позајмим вулгарно поређење, да су ове миели према мозгу од прилике у истом одноеу у ком је жуч према јетри и мокраћа према бубј езима". Мисао би дакле бнла функцнја п чак, према бруталном поређењу К. Фогта, „лучење мозга". Покушавајућп да оправдају ову тврдњу, матерпјалнсти се позпвају на ре.зултате аналнзе мозга. Оии упозоравају да, прво, и сама егзистенција мнсли има за услов егзистенцију мозга, и, затпм, да развпће, ступањ мнслн тачно одговара пзвесним начиннма у стању мозга. Овде, додуше, пзбија разлика у мишљењпма, и матерпјалпстп се међу собом нпкако не слажу у способностпма мозга које би биле принцип мпшљења. Но једнима је то тежггна мозга; по другима, запремина; по још другима, хелшјски сасшав мозга: „Нема мисли без фосфора"; или још и сложеност, мање нлп впше велика, можданих вијуга. (1) Још се позивало иа облик, на температуру мождане материје, итд. Критика ОВИХ пригоевра. — Свакако, нпко неће тврдити да мозак ннје орган, оруђе -мншљења. Исто. онако, као што ми не видимо без очију, тако исто не можемо мислити без мозга. Исто онако, као што не вндимо добро очима номућеним каквом бнло болешћу, каквом повредом, тако псто добро мпслпмо само са здравим мозгом, с мозгом чијп састав остаје нормалан. Али ћемо мп прнметити, пре свега, да, у велпком броју можданнх услова п способностн на које се онп позивају, материјалистп и сами признају да им није пошло за руком да тачно одреде мождапп прннцИи мисли. Ако се они иознвају час па хемпјскп састав, час на тежгшу, на запремпну, на сложеност вијуга, птд., то бпва з.ато што, у пстпну, пскуство пориче њихове апсолутне теорије у свакој тачци. Каже се, на пример, да треба иматн мозак тежи него 1 ,500 грама, па да неко буде велик дух; а чпњенице су. међутим, често у протпвречностп с овом тврдњом. Истпна јесте даје аналпза мозга још непотпуна и нејасна у више него једном пптању, п да наука нпје осветлнла тајанствене функције овог тако деликатног п пспреплетаног органа. У осталом, све да се п дошло до тога да се споразумеју и тачно одреде односи међу мозгом и мишљењем, тиме би показалп узајамност физполошких и пенхпчкпх феномена,

(1) Впдите, о овој теми, иаврсну књигу Пола Жапе-а: 1е Сегуеаи е-ћ 1а Репве.

утврдило бп се да .је мозак један од услова за мпсао; али се још ие би доказало да је он и једпни услов. Показало би се да интелигенцпја и сензибнлптет не могу бпти без мозга, псто као што музпчар, уметнпк не може бптп без каквог пнструмента; а не би се доказало да је мозак управо узрок, принцпп мпсли. Признајмо, ако се иште, да сппритуалистп не могу, у корист егзпстенције душе, навести ни један одлучан, позитиван н истиискп научан доказ; али нншта мање треба прпзнати да нн материјалисти, да би доказали свој став, никако, не располалгу неоепорним доказпма, доказпма којп унапред чпне немогућ сваки ириговор. Земењивањс јвднога дш мвзга другнт. Имајмо, у осталом, на уму да аналпза мозга нпје увек тако пов.ољна, као што онн то кажу, за доктрпну коју материјалнстп заступају. Чињеннце које онп наводе за доказ често су протнвне њпховим теоријама. „И ако разае интелектуалне радње престају, каже Равесон,* кад је мозак уништен или чак дубоко повређен, оне се оиет зато, само ако живот и даље траје, после дужег или краћег времена, иаспоставе. Ово је један од најважнијих резултата Флуранових* експеримената. По тим ексиериментима, мождане хемисФере, које су највише развијени део главног нервног сиетема, после неког времена буду замењене продуженом мождином, развијеним делом непосредно над кичменом мождином, а чија је нормална Функција да служи за инстинктивне радње. „Дакле, не само да се нашло као иетина да је елаби један део мозга, строго узевши, довољан за све Функције; него ее нашло као иетина да цео мозак може, у вишим Функцијама које њему приладају, бити замењен делови.иа нервног система који, у нормалном и обичном стању, елуже само за непосредно ниже Функције. То значи да не проузрокује орган Функцију, као што тврде материјалисти, него да Функција, радња под извесним физичким околностима, подвргавају св^јој служби, себи приевајају орган". (1) Штп јв ТО матврија? •— Из нспптивања доказа које присталпце матерпјализма наводе, нзлазн да онп ни из далека нису доказалп пстшштост своје теорпје. Пптање о егзистенццјп душе, дакле, остаје нерешено питање, које иам наука нпкако не забрањује да решавамо у смпслу нашпх природних телгња, иашег осећања, опћег веровања. Без сумње, ми пзгледамо осуђенп да не знамо природу принципа мшнљења, да никад не дођемо бар до једног научног појма о овом принцнпу. Али зар ми не можемо; прешавнш сад у нападање против матерпјалпста, упозорити њих на то да нп они немају ннкакве разговетне пдеје о матернјп? Мозак, кажете ви, није само услов за мисао, он је и њен узрок и супстанција! Али, шта је то мозак сам? Како га ми сазнајемо, ако не управо мишљењем. Нервна влакна н ћелнце, што су опи, напоелетку,, ако не слпке мпшљења, појмови нашег духа? Онима којн кажу: „Све је мате-

(1) Б\ Кауа1880п, Еаррог1 вггг 1а рћЛозорћхе (1и Х1Х-е 81ес1е, р, 189.