Школски гласник

ШКОЛС КИ ГЛАСНИГ у Стр. 20.

1>р. 2. рија", шт бнсмо с правом могли одговорити, с више логике и иоуздања: „Све је мисао!" А онима који кажу: „Шта је то дух"? Ми одговарамо: „Шта је то материја?" РЕЗИМЕ. 191. Иптање о егзисШенџуи душе ие спада у област емпирпјске психологије; оно припада рационалној психологији, метафизици. 192. Одувек су се, у пптању о природи мпсаоног принципа, палазиле једна према другој две противречне доктрине: спш/ришуализам и машеријализам. 193. Прпродан ннстпнкт нас унућује да иризнамо дуалитеШ људске природе, заједничкЈ егзистенцију духа и шела. 191. Сви докази спиритуалиста ие воде до поузданпх закључака: Декартово закључнвање, основано на разлпци пзмеђу идеје о мисли п идеје о телу, никако не доказује да су дух и тело у стварности одвојени. 195. Психолошки н физиолошки феномени су дубоко разлпчпти; али је немогуће из разлике у дејствпма закључити о подвојености узрока. 196. Више сиаге има доказ који састоји у томе да се покаже прошивречносШ међу атрибутпма матерпје п атрибутима мнсли. 197. Материја је дељива, ироеторна; а мисао претпоетавља принцип једносшаван и недељив. 198. Матерпја је промен.шва, она се у некој врсти виталног вртлога без престанка обнавља; дух остаје иеШовешан. 199. Матерпјај еинертна? дух ради сионШано и слододно. 200. Доказп матерцјалпста пикако пнсу довољнп да докажу да душа не постојп. 201. Узајамнп однос међу фпзпчким стањпма н развићем духа доказује само толико, да мисао и матерпја нужно егзистирају једна са другом. 202. Мозак је без су.чње оруђе мисли, али ништа не доказује да јој је он принцпп. 203. Посебна сила мисаоног прпнципа се показује у чињеници да неки деловн мозга могу да замене, као органн мисли, друге делове, ако су овн уншптени. 204. Матерајплсти којп кажу да ие могу да нојме шта ,је то дух, немоћни су и сами да дефинишу материју и да докажу њену егзистенцију.

Настава у чотању с паеањедо. (Н)ЕНА ВАЖНОСТ И РАЗНА МИШЉЕЊА 0 ЊОЈ). (Наотавак.) Писац ових редака, чинио је покушаје, узевши као основнп методски иоступак метод џормалннх речи лајпцишког система како су га усавршавали методичари после Фогла, по-

главито ДиШлајн п највпше га приближили мешовитом методу чптања-ппсања. дакле позиатом фонетпчком методу, :3! но као увод прихваћеи је ноступак којп је на основу Круговог метода (1767—1845.) усаврншо Вертолд Ошо 1901., затим Впл. СиверШс у Хамбургу, свештепик -Ј. Шиизер у Валдхамбаху н учитељ Хофман, у Ранкау у Шлезији (видц уз то Лангеову вокализациону методу у „Педаг. Варте" 1910., бр. 14 и 15). Метод овај у уводу уиотребљен је само за упозиавање самогласа, пначе је у толпко примењен, што се прИ спремању за читање и писање деца упознају код појединпх лакпгах сугласа, где се исти развијају т. ј. да ли сј - непчани, грленп, зубни, уснени и т. д. (Холандски снстем). У последње време покушао је то с успехом Л. Ф. Гббелбекер у Констанцу спојивши све методе уједно. Овај поступак повољно су оценили многи угледни педагошки листови у Немачкој, а тако и иризнатп стручњаци, између осталих и Рајн, Салвирк, Полак и др. Учитељ Фус му је замерио што се служи веома многим сликама. Но осим ових и Холкам је дошао на идеју да спаја методе, па и сам Фехнер. Исто то заступа н М. Валд у својој расправи „0 Буквару". Као помоћно средство за упознавање гласа код неких сугласа узет је још Грисбајтлов начнн (од 1531. год.) који је ирема новијем покушају учптеља Карла Елвајна (Оећ1\тет), Израдио пок. Мита Нешковић год. 1900. али је истп начнп оцењен у нас као неподесан за учење свију гласова без разлике,** него му се вредност своди на употребу код неколицпне подесннх гласова. Ово би био т. зв. фономимичап метод али без примене мимнке и без Олеариусовог и Буновог система да се облпк слова боље меморира применом на неку ствар, дакле чпст фонетички метод у иравилиом пзвођењу. Кад се све тачно прегледа, онда нзлази, да ово није никакав нов начин, н да нама у опште нов начпн п не треба, него нам треба само да обновимо тачно нзвађање свег оног методског поступка, који је саставшт део ф<»нетнчког метода. 2. Чисто изговарање гласа. Већ напред је споменуто да се у данашњем методу прп изналажењу гласа не поступа правилно. Та неправилност повлачп за собом другу неправилност која се огледа у изговарању дотичног гласа који се учи. После скоро читавог века, од Гразера па

* Просто приблпжавање номенутог метода, неновољно су оценплн некн немачки методичари, но проучавање физиологије гласа ирихваћају сви којп полазе стварним правцем, а Холкам је узео уз то у помоћ употребу животињскнх гласова, исто тако и Гобелбекер. ***Впдп „Школ. Одј." год. 1901. бр. 8. и 9., стр. 102.